Stigao sam malo ranije na dogovoreno mesto primopredaje. Sedeo sam u autu i čekao. Sat je pokazivao 22:18, dogovor je bio u pola 11. Bio sam potpuno sam u mraku usred ravnice, na Kaćkoj petlji kod Novog Sada. Ugasio sam motor i odškrinuo prozor. Jezovito fijukanje vetra u ovom bespuću bilo je na momente presecano prolaskom automobila na obližnjem autoputu.
Nisam znao ni ime čoveka sa kojim se sastajem, niti kako izgleda. Rečeno mi je samo da će se pojaviti u sivoj Hondi Accord i da će kod sebe imati robu oko koje smo se dogovorili. Rečeno mi je da i da ću moći da probam robu pre kupovine, ali bio sam pomalo skeptičan. Šta ako mi uvale neku prevaru koja možda izgleda isto, bele boje, ali je unutra ustvari pomešano i zbudženo ko zna šta sve? Sve i da probam, to ne mogu da znam odmah, možda tek posle par sati budem imao probleme, a do tada moj diler će nestati bez traga…
Usred ovog razmišljanja trgnuh se, jer me prepade kuckanje po prozoru. Kao niotkuda, pojavilo se jezivo lice devojke sa ogromnim podočnjacima i krvavo crvenim usnama. Delovala je kao duh neke devojke koja je ovde poginula u saobraćajnoj nesreći pa sad tako luta noću.
- Izvini, koliko je sati? – upitala je gledajući me prodorno.
- Deset i dvadeset – odgovorih zbunjeno, i u tom trenutku shvatih ko je ona i zašto tu stoji.
- A jel se ja tebi sviđam? – bilo je sledeće pitanje.
- Izvini, nisam zbog toga došao, čekam ovde nekoga – rekoh joj kulturno.
- Aaa, važi važi, nema problem – reče ova Romkinja i ode nazad u mrak. Nisam imao pojma da sam stao na mesto za “mušterije”.
Sedim i dalje i čekam. Razmišljam koliko je glupo i opasno kupovati na ovaj način. Pričao mi drugar, letos bio u Amsterdamu, tamo je sve ovo legalno. Kaže tamo lepo uđeš u radnju, dobar dan, kupiš istu ovu robu bez ikakvih problema. Sve po zakonu. I država lepo ima porez od toga. Da su ovi naši pametni pa da se dogovore da to može da se kupuje legalno i u Srbiji, da dobiješ i fiskalni račun i sve. Evo, čitam u novinama, oko 150.000 ljudi u Srbiji je navučeno. I svi kupuju ilegalno, po nekim budžacima, od nepoznatih ljudi, ovako kao ja.
Opet kuckanje na prozoru. Lice mršavog i sitnog muškarca. Pomislih da je to moj čovek.
- Izvini, koliko je sati? – pita on nekim čudnim akcentom.
- Deset i dvadeset pet – rekoh mu sumnjičavo.
- A je li bato, jel ti se sviđa moja devojka? Nije skupo, 1000 dinara je za pušenje, može se dogovorimo za sve što hoćeš – poče on da nabraja cenovnik usluga.
- Ne, stvarno nisam zainteresovan, izvini molim te – odgovorih mu.
- Ako ti se ne sviđa, imam ja i druge. Imam i devojčice od 15, 16 godina ako voliš, mogu da ti ostavim broj telefona pa da se dogovorimo – uporan je on.
- Izvini, ali stvarno čekam nekog ovde, ako je problem pomeriću se napred malo – rekoh ja, spremajući se da upalim auto.
- Ne, ne, taman posla bato! E, a da te pitam samo još nešto. Jel imaš majke ti 100 dinara, cigare da kupim? Bog da ti sreću podari…
Vadim iz novčanika 100 dinara i dajem mu, nadajući se da se više neće vraćati.
Vibrira mi telefon. SMS od dilera. Tu je za 5 minuta, kaže.
Nije mi bilo više svejedno. Sam usred ovog bespuća, okružen makroima i prostitutkama koji čuče u okolnom žbunju. Kod sebe sam imao 500 evra, koliko smo se dogovorili za robu. Realno, neko bi mogao svakog časa da izađe iz ovog mraka, da mi uperi pištolj u glavu i traži novac.
Čovek koga sam čekao nije čak bio ni po sigurnoj preporuci. Bio je od drugara koji zna drugara koji je od njega kupio. To je mogao da bude bilo ko. Ali nažalost, tako se kupuje ova roba u Srbiji, jedini drugi način je da ti neko prenese preko granice. Znam neke koji su tako kupovali, ali ja sam već iskrizirao i nisam mogao da čekam. Trenutno je bila nestašica, pa sam morao da dođem iz Beograda u Novi Sad. Od svih dilera čije sam kontakte nabavio, samo ovaj novosadski je imao neku manju količinu kod sebe za prodaju. Znam, nesigurno je i dovodim sebe u opasnost, ali morao sam.
Bljesak farova iza mene, parkirao se sivi auto. Bio je to on. Izašli smo iz automobila istovremeno i rukovali se. Izvadio je robu i stavio na haubu svog auta.
- Hoćeš da probaš? – pitao je on.
- Bilo bi dobro – rekoh sumnjičavo.
Otvorio je paketić i unutra je zaista bilo sve kao što smo se dogovorili. Omamljujuće bele boje. Probao sam i učinilo mi se da je sve ok. Odmah nakon prvog korišćenja imao sam osmeh na licu. Ovo belo stvarno vrhunski radi. Izvadio sam novac i dao mu celu sumu po dogovoru. Nakon toga, on je ušao u auto i otišao. Šta sam kupio, kupio sam, više nije bilo nazad.
Ipak, imao sam sreće, roba je bila 100% ispravna. Posle dužeg korišćenja mogu reći da je ovo belo čudo stvarno vrhunskog kvaliteta. Moj novi, beli iPhone, kojim se drogiram po ceo dan, na koji sam opasno navučen. Ujutru se budim uz njega, i zaspim pored njega.
ČEMU OVAJ TEKST?
U Srbiji trenutno ima oko 150.000 ljudi koji koriste iPhone. Svi oni su kupili svoj telefon na neki sličan način kao u ovom tekstu – nalazili su se sa negde na ulici sa nekom nepoznatom osobom koju su našli preko oglasa/preporuke, ili im ga je neko doneo iz inostranstva. Ovo je najpoznatiji telefon na svetu, a mi ga kupujemo kao neku ilegalnu supstancu, po nekakvim budžacima, bez računa i garancije, pri čemu država od toga nema ništa.
Krivica je pre svega na domaćim operaterima koji ne žele da se angažuju oko dovođenja iPhone-a u Srbiju. Razlog je vrlo prost: profit koji ostvaruju prodajom ostalih vrsta smart telefona je daleko veći nego profit koji bi imali od prodaje iPhone-a. Mnogo cimanja za malo profita.
Ovaj tekst je deo kampanje pritiska na operatere da se to konačno promeni. Ako i vi imate interesantnu “kriminalnu” priču o tome kako ste kupili svoj iPhone, napišite je u komentaru. Ideja je da svi vide na koje sve sulude načine ljudi u Srbiji kupuju iPhone umesto da ga kupe zvanično, sa garancijom, kao što bi bilo normalno.
Takođe, možete pročitati i jučerašnji tekst od Ivana Minića na ovu temu.
P.S. Cela priča o noćnoj kupovini telefona je istinita, od reči do reči.