Pre neki dan pitao me za savet Miodrag koji stoji iza Headblade.rs, novog sajta na kojem se prodaje spravica za brijanje glave. S obzirom da je to mlada firma bez velikog budžeta, predložio sam im da napišem blog post sa primerom marketing plana za njih. Tako oni dobijaju savete besplatno, a moji čitaoci primer kako izgleda jedan marketing plan za proizvod koji se prodaje preko Interneta.

Disclaimer: Ovo nije sređen i “skockan” marketing plan, više nekakav “brain dump” – ali biće vam korisno da vidite kako se praktično razmišlja kada sve ove stvari o kojima pišem treba da se primene na konkretan slučaj.

Marketing plan za Headblade.rs – brijač za glavu

Ciljna grupa: muškarci koji briju glavu.

Proizvod: mašinica koja je zapravo mali autić koji se “vozi” po glavi i brije glavu. Nema opasnosti od posekotina, i svako može da obrije glavu za jako kratko vreme. Proizvod su uvezli iz Amerike. Napravili sajt na srpskom. Imaju video od originalnog proizvođača koji su preveli i titlovali.

Šta sad? Kako i gde da nađemo ove muškarce koje briju glavu? I šta je mamac?

Koristićemo Fejsbuk za inicijalno uvođenje ljudi u sales funnel, a kasnije i druge kanale, Google, YouTube itd. Hajde da se pozabavimo najpre Fejsbukom.

Prvo, ne postoji način da direktno targetiramo muškarce koji briju glavu. Nema direktnog interesovanja za koje možemo da se vežemo, ne možemo da ukucamo tamo u Ad Manageru “muškarci koji briju glavu” ili slično. Zato moramo prvo da uradimo segmentaciju.

Segmentacija znači da moramo nekako da izdvojimo ljude koji briju glavu, da ih zapamti naš Fejsbuk piksel i drugi marketing pikseli. Ti ljudi se zovu “prospects” –  potencijalni kupci koji još uvek ne znaju da postojimo. Zatim da se fokusiramo na retargetiranje i zagrevanje traffica od tih ljudi.

Najjednostavniji način da izvedemo ovu segmentaciju je korišćenjem nekog atraktivnog naslova na Fejsbuku na koji će kliknuti svi muškarci koji briju glavu, a ostali ne. Uradićemo to ovako:

Dignemo neki blog na sajtu, ili ne mora čak ni blog, može statička HTML strana (ja više volim tako jer je veća kontrola). Bitno da imamo mogućnost da objavimo “magazinski” tekst. Tu ćemo da objavimo tekst sa sledećim naslovom:

“Brijete glavu? Ovaj novi izum će zauvek promeniti vaš život”

Tekst treba da deluje reportažno. To znači da ne izgleda kao da tu neko pokušava nešto da proda, bar ne u prvom delu teksta. Jednostavno treba opisati proizvod, kako je to sad veliki hit u Americi i da je konačno stigao u Srbiju i svi ljudi koji briju glavu mogu da budu presrećni. Treba da bude prožet slikama i da objašnjava kako spravica radi. Kao da piše neko za Bored Pandu neku zanimljivost. Tek na kraju teksta spominje se da to može da se poruči i u Srbiji na sajtu Headblade.rs.

Ovde je ključno što smo u naslov teksta stavili “Brijete glavu?” i nakon toga napravili takozvani “curiosity gap”, a to znači da muškarci koji briju glavu teško mogu odoleti da ne kliknu jer je ovo nešto što obećava bolji život samo za njih. S druge strane, ostali će biti relativno nezainteresovani.

Ovaj tekst zatim pustimo na Fejsbuk kao engagement kampanju (u prevodu bustovanje iz Ad Managera). Kao ciljnu grupu stavimo muškarce od 25 do 65 iz Srbije, na primer. E sad, napravio bih ovde jedan A-B test: U prvoj Ad Grupi idu svi muškarci tih godina. U drugoj Ad Grupi bih to suzio.

U drugu test grupu stavićemo iste te muškarce, ali samo one koji su fanovi poznatih muškaraca koji briju glavu:

Vin Dizel, Dwayne Johnson (The Rock), Brus Vilis, Sale Đorđević, Jason Statham, Andre Agasi, Ben Kingsli, Boban Rajović, Džef Bezos…

Ovo bi trebalo da inicijalno suzi ciljnu grupu i učini da efikasnije (za manje para) dođemo do potencijalnih kupaca. Pustićemo i jedno i drugo na 24h, nakon toga ako se hipoteza pokaže tačnom isključujemo grupu A i ostavljamo samo ovu. Naravno da ima i muškaraca koji briju glavu van ovih fanova ali pošto je bitan svaki dinar, probaćemo da smanjimo inicijalno ulaganje sužavanjem preko ovih interesovanja.

Sada znamo da nam na ovaj tekst klikću muškarci koji briju glavu, uglavnom. Na sajtu, naravno, moramo imati instaliran Fejsbuk piksel (i druge marketing piksele, o tome malo niže). Kada pustimo ovu kampanju, piksel će početi da se puni sa relevantnim ljudima. Napravimo posebnu Custom Audience za ljude koji su nam bili na ovoj stranici, a posebnu za ljude koji su bili na home stranici sajta.

Sledeći korak je da napravimo kampanju za ljude koji su bili na ovoj stranici. Njima sada kreće ovaj video kao retargeting preko piksela. Tu ubacimo i ljude koji su bili na sajtu.

Pitanje koje se odmah postavlja je – da li da koristimo Facebook lookalike audience? Onu čuvenu stvar koja mnogima podigne čitav biznis. Pisao sam o tome u tekstu o Fejsbuk pikselu.

U ovom slučaju moguće je da lookalike audience i ne bi pomogao, jer nema neke jasne zakonitosti za muškarce koji briju glavu, ali treba probati. Kada se nakupi prvih 50 kupaca, treba napraviti lookalike audience od svih kupaca i opet probati isti ovaj funnel (bustovati im navedeni članak iz magazina). Možda se to zapravo pokaže kao veoma efikasno.

Dodatno, retargeting treba napraviti i preko AdRoll platforme, za sajtove van Fejsbuka. Za to je potrebno da imamo AdRoll piksel na sajtu i nalog na AdRollu. Pisao sam o tome u tekstu o retargetingu.

Na ovaj način, imamo efekat da ljudi koji briju glavu vide nas svuda, jednom kada ih zabeležimo.

E sad. Ovaj tekst ne moramo da objavljujemo na našem sajtu, može da nam objavi to neki portal, da zvuči malo kredibilnije. Ipak, imajte na umu da morate imati svoj Fejsbuk piksel kod na toj stranici. Znači, ako vam objavi neki magazin, vi tražite da se kod njih na tu stranicu stavi vaš piksel kod. U protivnom sve pada u vodu. U svakom slučaju, vi uzimate taj tekst i bustujete kod sebe i dalje je priča ista.

Druga ciljna grupa su žene. Iako ne zvuči logično na prvi pogled, mnoge žene imaju dečka ili muža koji brije glavu i obavestiće ga o ovome kada vide na Fejsbuku ili će ga iznenaditi poklonom.

Za žene ćemo primeniti sličan funnel, sa drugačijim ulazom u levak. Moramo da segmentišemo one koje imaju dečka koje brije glavu. Zato ćemo pustiti tekst sa naslovom:

“Vaš dečko brije glavu? Poklonite mu ovu prelepu spravicu i biće najsrećniji na svetu.”

Ovde treba targetirati žene iz Srbije 20-50, koje su ili In A Relationship ili Married. Opet, ima masa njih u vezi koji nisu stavili ništa, ali moramo da štedimo budžet i idemo na što sigurnije.

Primetićete da je ton kojim se obraćamo ženama emotivniji i nežniji. To vam je ključna razlika u copy-u za muškarce i žene: muškarcima aktivirate racionalni deo mozga, ženama emocionalni. Svi testovi su pokazali da tako imamo najbolje rezultate.

Sada preko piksela napravimo skroz nov Custom Audience, žene koje su nam kliknule na ovaj tekst da nam se skupljaju paralelno. Njima dalje možemo da dajemo iste stvari kao i muškarcima (gornji video).

Video

Generalno, ovaj video je loš jer je na engleskom i preveden je. Vidi se “neki tamo Amerikanac” koji brije glavu ovom spravicom i ljudi ne mogu da se “rilejtuju” dovoljno (poistovete). Zato treba što pre snimiti video na srpskom jeziku. Muškarac koji brije glavu, kombinacija kadrova kada priča direktno u kameru i momenata kada brije glavu, do 60 sekundi. Idealno bi bilo kad bi u klipu moglo da se provuče i jedno 4-5 ljudi na 4-5 sekundi koji samo kažu jednu rečenicu, svoje iskustvo sa Headblade, a ispod piše “Mihajlo – Čačak”, “Steva – Zrenjanin”, “Viktor – Jagodina” i tako dalje.

Instagram

Instagram bih ovde koristio prvo za retargeting, preko Fejsbuk piksela. Isto video, onima koji su kliknuli na naslov i imaju Instagam – videće ga. Ali treba probati i slike. Treba napraviti poseban Instagram profil i pozvati ljude da poručuju u Inbox ili preko sajta. Greška je da ljude šaljemo samo na sajt, jer je Instagram profil landing page za sebe i on ubedi ljude sam po sebi. Zato, Instagram profil treba napraviti tako da ukapira o čemu se radi i onaj koji nikada neće videti sajt. Puno slika, što više ljudi koji koriste, za početak bilo koji ljudi, kasnije realni kupci kad se nakupe. U about staviti ukratko o čemu se radi.

Druga stvar koju treba probati sa Instagramom su influenseri i “shoutouts”. Treba pronaći 2-3 popularna momka koji imaju puno pratilaca i koji briju glavu. Najjednostavnije je da otvarate checkin stranice raznih restorana i klubova i da skrolujete slike dok ne primetite nekog frajera koji je obrijane glave. Onda otvorite njegov profil, istražujete, i ako vidite da ima solidan broj pratilaca, to je kandidat.

Kontaktirajte, predložite da prvo proba, i odmah recite da biste saradjivali ako mu se dopadne kako radi proizvod. U ovim situacijama možete ponuditi besplatnu robu (godinu dana besplatno uređaj i uloške npr), ili novac, ili oba. Kako ko bude želeo.

YouTube

YouTube ćemo koristiti za dve ciljne grupe:

1. Video pre-roll retargeting za ljude koji su bili na landing stranici
2. Ulazak u funnel i prvi susret sa proizvodom za ljude koji traže tutorijale za brijanje glave.

Scenario za stavku 1 izgleda ovako: Neko je video onaj članak na Fejsbuku, kliknuo, ugasio, zaboravio na nas zauvek. Posle sat vremena otvara YouTube da pogleda neki klip i kreće mu naša pre-roll reklama.

Scenario za stavku 2: Neko odlazi na YouTube ili Google da traži “brijanje glave tutorial” ili “shaving head tutorial”. Čak i sa Googla će najverovatnije završiti na YouTubu jer je to vizuelna stvar i cela prva strana SERP-a je prepuna YouTube klipova. Opet je poenta da naš pre-roll klip krene tim ljudima.

U oba slučaja je od kritične važnosti da u prvih pet sekundi ovi ljudi vide neku vrednost za sebe.  U protivnom dobićemo “Skip Ad” i ćao. Znači, najbolje bi bilo da se ODMAH vidi neki ćelavi frajer koji kaže “Pogledajte ovu novu revolucionarnu stvar za brijanje glave”. To je prve 3 sekunde. U naredne dve sklanja se njegova faca i vidi se close-up autića koji neko “vozi” po glavi. Sada smo maksimalno povećali šanse da neko ko je tražio tutorijal za head shaving pogleda klip do kraja.

Znam da ljudi misle da “svi preskaču te reklame na skip”, ali obratite pažnju da ako se ovo ovako postavi, broj ljudi koji neće skipovati postaje neverovatno veliki.

Inače, sa YouTube pre-roll reklamama glavni fazon je u tome što se naplaćuje pregled samo za ljude koji su pogledali klip do kraja. Što znači da su oni zainteresovani. Ove pre-roll reklame se setuju iz Google Adwords sistema. Tu ćemo da postavimo kampanju koja targetira Srbiju i ključne reči “brijanje glave”, “head shaving”, pa onda tutorial i saveti i sve slične termine. Iskoristićemo Keyword Planner da ih popišemo. Kada kampanja krene, gledaćemo koje ključne reči idu najbolje a one koje nam ne donose dobar odziv isključićemo.

Video remarketing ćemo setovati u posebnoj kampanji.

SEO

Ok, ovo je dugoročna stvar, ali videćete sada da neke stvari možemo da uradimo i odmah.

Prvo, odemo na Google i ukucamo “brijanje glave”. Vidimo da je na prvom mestu ovaj članak pod nazivom “Kako obrijati glavu“. Trebalo bi kontaktirati vlasnike sajta i pitati kakvi su uslovi da ubace jedan pasus o nama i naš link. Hej, pa oni su već napisali da pružaju tu uslugu – odlično:

Dakle, iako vlada mišljenje da je za SEO potrebno nekoliko meseci, mi zapravo pomoću ovoga možemo biti “prvi na guglu” već od sutra.

Ok, nije to pravi SEO, naravno bilo bi najbolje da je naš sajt na prvom mestu i da ne plaćamo ništa nikom, to je onda 100% organic.

Za tako nešto potrebno je da imamo guest postove na nekoliko srednje poznatih magazina,  portala i slično. Kontaktiraćemo vlasnike nekoliko online magazina i dogovoriti objavljivanje članaka o nama, ali bi bilo dobro da to bude u vidu nekakvih “saveta za brijanje glave” a ne prosto promo tekstovi. Alternativno, možemo pozvati i blogere koji će uraditi recenziju, ali morali bi da budu blogeri koji briju glavu (recimo @stonexman).

Za long tail fraze možemo napraviti blog na sajtu gde ćemo pisati tekstove sa namerom da se optimizuju za long tail. Npr “posekotine od brijanja glave”, “šta staviti na glavu posle brijanja”, “da li mogu sam da obrijem glavu”, i tako dalje.

Drugo, ukoliko se neki forumi rangiraju na prvoj strani, treba i tamo otići i dodati komentar u rankiranu temu. E sad, ovo je vrlo pipavo jer većina foruma ne dozvoljava da tek tako padnete sa Marsa, otvorite nov nalog i napravite se blesavi i napišete “E, jel probao neko ovaj novi Headblade.rs, meni deluje baš cool?”. To će vam proći možda negde, ali mnogo bolje bi bilo da uradite sledeće:

U svakoj temi ima 2-3 ljudi koji su najaktivniji. Izaberete jednog od njih i kontaktirate privatno, sa predlogom da im pošaljete besplatno ceo set i da napišu šta misle u temi. To je mnogo prirodnije, ne morate da se lažno predstavljate, a pritom je i mnogo efikasnije jer se radi o nekome kome ljudi već veruju na forumu.

Posebno bih ovde obratio pažnju na SEO za YouTube klipove. S obzirom da će u ovom slučaju veliki broj ljudi kliktati na video rezultate, treba da imamo 2-3 klipa koji u naslovu imaju baš to što su ljudi tražili (npr. “Brijanje glave – tutorial”). Treba dobro podesiti tagove i description na samom YouTubu. Ako ovo uradimo, dobijaćemo traffic sa Googla na YouTube, što je zapravo najbolja moguća varijanta za ovakav proizvod.

Evo ovde par saveta za ubacivanje YouTube klipova u rezultate pretrage: http://backlinko.com/how-to-rank-youtube-videos

Završne smernice

Treba probati nekoliko alternativnih načina za ulazak u funnel. Osim ovog teksta za segmentaciju, možemo probati i nekoliko drugačijih naslova i tekstova. Tekstovi koji poručuju “najbolji frajeri su ćelavi” su takođe jedan od načina da segmentišemo ljude i ubacimo u piksel.

Dalje, na Fejsbuku postoje ljudi koji jednostavno ne otvaraju nikakve linkove, šta god da je naslov. Za njih moramo napraviti recimo fotku, koja je zapravo kolaž od 4 fotke, na kojima se jasno vidi da neko vozi nekakav autić po glavi. Jednom kad ih fotka zainteresuje, krenuće da istražuju i kopaju

Za ove ljude koji su u fazonu “Fejsbuk = Internet” (znamo da ih ima dosta) moramo napraviti Custom Audience od ljudi koji su nešto čačkali na našoj stranici (Page Engagement kategorija u Custom Audience prozoru). Njih retargetujemo na isti način, samo što ih nije pokupio piksel već sam engagament na stranici (piksel je vezan samo za traffic na sajtu, nadam se da je to jasno svima).

E da, ima još jedna fora koje sam se sad setio. Nađete na Fiverr-u nekog ko će po ceo dan da otvara profile na srpskom Instagramu i da nalazi ljude koji imaju obrijanu glavu i da ih zapraćuje. To neko može tamo da vam radi za 50 dolara mesečno, možda i manje. A permanentno se setuje bot koji će lajkovati slike svim ljudima koje pratimo. Profil na Instagramu treba da ima nickname koji je klikabilan, tj. da se odmah vidi iz naslova o čemu se radi, recimo  @headblade.brijanje.glave. Tako će u moru lajkova slika tim ljudima to odmah privući pažnju i moraće da kliknu.

Alternativno, mogu se ovi ljudi nalaziti na Fejsbuku i slati im se direktna poruka – to bi zapravo bilo najefikasnije, ali je to spamovanje i postoji veliki rizik da nas prijave i da nas blokiraju. I ovog bota na Instagramu treba podesiti veoma konzervativno.

Eto, to je to. Verovatno ima još stvari kojih se nisam setio, i naravno treba praviti kampanje postojećim kupcima, tu su i upsells u vidu pena za brijanje glave itd.

U svakom slučaju, nadam se da će vam ovaj post biti od koristi, da vidite kako marketari razmišljaju na konkretnom primeru.

Srećno ekipi iz Headblade.rs sa projektom.

The post Kako izgleda marketing plan? Primer Headblade.rs appeared first on Istok Pavlović.

Izuzetno popularna tema u poslednjih godinu dana je Dropshipping. Ljudi koji su shvatili kako radi ovaj biznis model napravili su milionske biznise širom sveta, a i u Srbiji poznajem dropshippere koji ovo rade. Dropshipperi imaju svoje online shopove, nemaju nikakav lager niti ikada dodirnu robu koju prodaju, bave se isključivo digitalnim marketingom. Hajdemo redom.

Šta je Dropshipping?

Ukratko, dropshipping biznis model je sledeći:

• Imate svoj online shop na kojem prodajete razne stvari, ili čak jednu jedinu stvar.
• Vi niste proizvođač robe, niti imate bilo šta od te robe na lageru. Vi nikada fizički ne dodirnete robu koju prodajete.
• Vi se bavite isključivo marketingom – dovođenjem ljudi na sajt, optimizacijom konverzija, Fejsbuk pikselom, i svim onim stvarima o kojima pišem na ovom blogu već 10 godina.
• Robu i lager ima neko drugi (najčešće u Kini, ali može biti i lokalno). Proizvođač se bavi proizvodnjom i dobija od vas X porudžbina dnevno, koje pakuje i šalje ljudima koji su poručili od vas.

Napomena: Pre nego što pomislite da je ovo neka “laka lova” – možda deluje jednostavno ovako kako sam napisao, međutim da biste ovo radili potrebno je izuzetno dobro poznavanje marketinga, društvenih trendova, i psihologije ljudi. Pročitajte temeljno sve što sam ikada napisao na blogu i ako vam je sve 100% jasno, onda možete polako ući u ovakav biznis. Konkretno, morate jako dobro razumeti šta je prodajni levak, marketing piksel (pre svega Fejsbukov) i sve njegove mogućnosti, zatim retargeting, A-B testiranje, i možda najvažnije od svega – osećaj za ljude i njihovu strast.

Napomena 2: Ovo nije affiliate marketing – neuporedivo je bolje od toga, jer razvijate svoj brend.

Na prvi pogled, deluje kao da je ovo nekakva “preprodaja robe”, ali nije – ovo je neuporedivo sofisticiranije, a čak vam dozvoljava i da razvijate sami svoj globalni brend, stvar koja nije bila tako lako moguća do skoro.

Evo recimo kako izgleda Facebook Ad Manager od Adriana Morisona koji se bavi Dropshippingom. Impresivne cifre.

Hajde da napravimo jedan dropshipperski shop, biće vam jasnije

Prvi, i verovatno najvažniji korak je da uočimo strastvenu grupu ljudi na Internetu. Ljudi koji se “pale” na određene stvari. To mogu biti “ljudi koji se pale na lepe satove”, ali je to ideja na prvu loptu i ima već 1000 takvih.

Hajde recimo da napravimo shop na temu “preživljivača”, ljudi koji se pale na odlazak u planinu i preživljavanje u teškim uslovima.

Ovako izgleda jedan takav dropshipperski shop. Shop je podignut na Shopify platformi koja se plaća 29 dolara mesečno. O tome malo kasnije. Sve stvari koje vidite na tom shopu nikada ne dođu u ruke vlasnika tog shopa, one se nalaze u Kini i iskopao ih je na AliExpressu. Postavio je svoje cene, onoliko koliko misli da su njegovi postioci spremni da plate, i te porudžbine se prosleđuju Kinezu, kod koga ove stvari koštaju sigurno jedno 3x manje. Kinez pakuje i šalje u Ameriku za poštarinu od 2-3 dolara i stvari stižu za nedelju dana. Dropshipperi obično komuniciraju da je isporuka besplatna, pa ugrade cenu isporuke u svoju. Postoji još efikasniji pristup u kojem se kaže da se stvar deli besplatno, samo treba platiti poštarinu, koja košta npr 10 dolara, a realna cena artikla kod Kineza je npr 3 dolara i poštarina još 2, što znači, da imamo 5 dolara profita koji možemo da ulažemo u marketing.

Verovatno se pitate zašto ljudi poručuju sa ovako nekog sajta, umesto da odu na AliExpress i poruče sami. Ima više faktora – prvo, neki ne znaju za AliExpress, drugi koji znaju imaju nepoverenje, i treće, vlasnik ovog shopa je napravio tematski shop, odabrao najbolje stvari, a na AliExpressu bi neko morao sam da traži i upoređuje.

Da se vratimo na biranje teme, u ovom slučaju “oprema za preživljivače”. Kod biranja teme shopa, izuzetno je važno da unapred znamo da li možemo da targetiramo te ljude na Fejsbuku. To znači da otvorimo Facebook Audience Insights i da dobro istražimo određenu temu – da li postoje stranice koje okupljaju takve ljude, da li postoji neki potencijal. Proverimo da li te stranice možemo targetirati na Fejsbuku u Ad Manageru, neke će moći, neke ne. Ako procenimo da imamo potencijal, onda je to dobar signal.

Osim toga, treba proveriti da li ima na Instagramu stranica koje se bave nekom srodnom temom, sa velikim brojem realnih folovera (možda profile nekog planinara). Na ovim stranicama možemo zakupiti takozvane “paid shoutouts”, gde bi obično ta stranica objavila neki naš proizvod i link do shopa u “about” sekciji na 24h. Ovakve objave plaćamo 100-200 eur (za stranice oko 100K pratilaca), a to nam se vraća kroz prodaje koje mogu biti i do 50x uloženo ako smo dobro pogodili. Imajte na umu da je dropshipovanje pomoću Instagram influensera malo drugačija vrsta igre – neki će vam doneti nula prodaja, a neki će vam pokriti sve te gubitke i još doneti zaradu preko toga. Sa Fejsbukom se iga drugačije – uglavnom pomoću piksela i “conversion kampanja” – o tome kasnije.

Traffic za naš shop može se dovoditi i sa nekih drugih kanala kao što je Pinterest, Tumblr, i ko zna šta sve. Ima jako kreativnih rešenja i ideja. No, uvek je isto – ili ćemo platiti za reklame na toj platformi, ili ćemo kontaktirati direktno vlasnika stranice i direktno se dogovoriti da nam nešto objavi a mi njemu prebacimo novac na PayPal. Dropshipperi uglavnom rade Fejsbuk (preko piksela i optimizacije) i Instagram (preko influensera) jer su se ta dva načina pokazala kao najefikasniji.

Dakle, ako smo zaključili da imamo strastvenu grupu ljudi i načine da im iskačemo na ekranu, onda je to dobra ideja za shop (mada se uvek može pokazati da nismo bili u pravu).

Evo još nekih ideja za shop (realnih):

Sajt posvećen opremi za papagaje. Realtivno je lako targetirati vlasnike papagaja na Fejsbuku. Generalno, bilo koje životinje-ljubimci koje su specifične. Npr. shop za vlasnike reptila – guštera, kameleona, iguana… AliExpress je prepun UV lampi za guštere, veštačkih stena, kaktusa, da napravite svom ljubimcu pravu malu pustinju u jednom delu stana.

Sajt koji prodaje držače za Kindle readere u raznim dizajnima (jel se tako pravilno kaže?). U prvoj godini 23.000 dolara profita. Jako je jednostavno targetirati ove ljude na Fejsbuku.

Oprema za MMA borce i ljude koji treniraju MMA, ogromna armija hard-core fanova širom sveta. Bilo koji “niche” borilački sport je dobra tema, i zbog piksela i jeftinog targetiranja, i zbog strasti.

Vaš shop može takođe biti posvećen i jedinom proizvodu, kao što je “Black Mask”, koji sad već polako prolazi. Za takve stvri potrebno je pre svega da pratimo Instagram i da prepoznamo trend koji dolazi, a zatim da odreagujemo brzo i izbacimo jako lep shop sa nekim dobrim videom itd.

Setovanje shopa

Dropshipperi drže svoje shopove u 90% slučajeva na Shopify platformi. Ona se plaća $29 mesečno (za početak, kada krene posao možete preći na veći paket). Alternativa tome je Woocommerce koji nema nikakve mesečne troškove – praktično to je WordPress sajt sa Woocommerce dodatkom za shop. Iako deluje da je Woocommerce jeftiniji, tj “besplatan”, kada uzmete u obzir sve peripetije oko setovanja shopa, održavanje sajta i ostale stvari, Shopify ispadne jeftiniji. Njihov sajt je uvek online, a ono što je još bitnije – imaju apsolutno svaki plugin koji će vam ikada zatrebati za Dropshipping – scarcity countere, sisteme za import i nalaženje robe sa AliExpressa, optimizatore za piksel, i mnoge druge pluginove. Generalno, svaki Dropshipping kurs i seminar koji budete gledali koristi Shopify, tako da odmah možete naći i instalirati plugin o kojem govori neko u tom kursu.

Jednom kada setujete shop na Shopify-u možete uzeti neku od njihovih besplatnih tema (dizajna), a mogu se i kupiti, ili na samom Shopify, ili na sajtovima kao što je ThemeForest. Nemojte se previše opterećivati dizajnom home stranice, zato što je ključna stvar kod ovog biznisa kako vam izgleda stranica sa jednim jedinim proizvodom. A treba da izgleda što preglednije, čisto, sa velikom količinom praznog prostora. Shopify teme su već ispeglane i napravljene da konvertuju.

Jednom kada imate shop, sledeći korak je da odete na AliExpress i da potražite stvari. U slučaju “preživljivača”, potrebno je da jedno par nedelja učite sve o njima – koji su tu trendovi, šta je sad aktuelno itd. Možete koristiti sajtove kao što je WatchCount da vidite šta je sada popularno u toj niši, a možete i blejati po Instagramu, Pinterestu i Fejsbuku, da “pohvatate konce” sami (najbolje kombinacija).

Da, naravno – treba da registrujete domen i nazovete shop nekim interesantnim imenom, zbog građenja brenda.

Kada nađete jedno 20-30 interesantnih stvari za početak, potrebno je da napunite svoj shop njima. Skinite što bolje slike – ovo je stvar koja pravi razliku između “Kineza” i ozbiljnog shopa. Neki dropshipperi prvo poruče po jedan primerak da vide kvalitet, da znaju šta prodaju, i da naprave bolje fotografije nego Kinezi. Generalno, sa fotografijama može da se napravi dobra dodatna vrednost, i da neko ko nikada u životu ne bi kupio “kod Kineza” kupi kod vas, jer to kod vas deluje mnogo lepše. Sličnu stvar zapravo rade ljudi po Srbiji – odu kod Kineza, proberu 5% dobrih stvari, ispeglaju ih i slože u neki lep butik sa lepom rasvetom, i stave cene triput veće.

Druga stvar gde možete napraviti dodatnu vrednost u odnosu na Kineza je opis proizvoda. Tu dosta pomaže znanje copywritinga, pisanja. Kinez će napisati dimenzije, mere, materijal, uglavnom dosadni opis, a vi možete napisati esej tipa “u maglovitim planinskim jutrima ova navlaka za šator pomaže da sačuvate vlažnost i pripremiće vas za avanturu koja vas očekuje…”. I tako dalje.

Za punjenje shopa stvarima može puno da pomogne Oberlo platforma, koja prilično automatizuje masu stvari.

Jednom kada ste napunili shop stvarima, potrebno je da odredite i cene. Obično se stavi bar duplo u odnosu na nabavnu cenu (sa troškom poštarine). Znači, ako je stvar 3 dolara i poštarina 2, kod mene mora da košta bar 10 i da piše “isporuka besplatna”. Mada može i da se varira, kao što rekoh ranije. Neko stavi da košta 5, pa kasnije ljudi saznaju da je poštarina još 5, a neko stavi “delimo besplatno 500 komada ovoga” a poštarina je 10 dolara (naravno “deli se besplatno” mnogo više od 500 komada, ovo je scarcity efekat).

Kampanja

Kampanja može da se radi preko plaćenh reklama, ili preko influensera kao što rekoh. Plaćene reklame obično dobro konvertuju na Fejsbuku, a influenseri na Instagramu.

Pvo, potrebno je da instaliramo naš Facebook piksel na sajt. Shopify je to jako dobro uradio, oni lepo trackuju sve evente, dodavanje u korpu, kupovinu i tako dalje… bez toga ne bi ništa moglo da se uradi!

Drugo, treba nam Fejsbuk stranica. Ona može da ima i nula pratilaca za početak, ali možete da joj nabacite jedno par stotina fanova tako što skinete neki zanimljiv video na temu koja je interesantna, pa napravite kampanju za video views iz država koje imaju nisku CPM cenu. Čisto da imate neki social proof kad neko otvori da istražuje stranicu, a mogu i da se kupe fanovi za početak.

Kampanja se uvek prvo radi za jedan konkretan proizvod. Treba izabrati najzapaljiviji, “hottest shit” iz te niše trenutno, ili nešto što mnogi nisu znali da postoji a vi im otkrivate oči. Može da bude i nešto veoma lepo i kreativno. Ima raznih pristupa, zavisi od psihologije ciljne grupe i na šta se ko “loži”. Zato rekoh da je ovde potrebno jako dobro poznavati psihologiju.

Ima raznih načina da se postavi kampanja, ali standardni dropshipperski model bio bi sledeći:

1. Napravimo “conversion kampanju” na Fejsbuku
2. Damo joj inicijalni pool ljudi iz kojeg će piksel dalje da refinira na osnovu prvih konverzija. Recimo, svi fanovi serije Survivorman. Opet, ovo ne može “preko noći”, morate dobro znati svoju publiku i istražiti sve unapred.
3. Napravite jako dobru i zanimljivu reklamu – opis i slika moraju biti zanimljivi, ali i pozivati na akciju. Ovde je najbolje da skupljate fore od drugih dropshippera, jer su oni već ukapirali šta dobro prolazi.
4. U prvih nekoliko prodaja ćete verovatno biti na gubitku. Ovo je razlog što mnogi ljudi odustaju na ovom koraku. Tipa, potrošićete 100 eura a zaraditi 20. Međutim, posle nekoliko prodaja piksel će uraditi svoje i on će vaš inicijalni pool ljudi početi da sužava, što će rezultovati u pozitivnom ROI. Znači, nemojte ovo raditi ako niste spremni da uložite novac u posao, bar 300 evra za početak. Ne može drugačije.

Evo malo motivacije na jednom dobrom primeru. Ovo je uživo sa Fejsbuka, kliknite da vidite.

Ovo je reklama koja ima 382K realnih lajkova i 59K realnih šerova! U pitanju je Dropshipperski shop koji se zove “Save Our Oceans”, očigledno namenjena ljudima koji se “pale” na očuvanje okeana, spašavanje ajkula, kitova, delfina, i svih tih fazona.

Vlasnik shopa je pronašao ovaj prelepi prsten u obliku hobotnice na AliExpressu za pola dolara, I dostava je još dolar. Sa druge strane, ovde je napisao da se prsten deli besplatno, prvih 200 ljudi koji se jave (a verovatno se javilo 20.000), i “samo” treba da se plati poštarina koja je 6 dolara. Vlasnik ovog shopa je verovatno samo od ove jedne Fejsbuk objave zaradio par stanova u Beogradu. I ko zna gde je – možda sedi negde u nekom selu u Hercegovini i za njega niko ne zna.

Fora je u tome što je inicijalno napravljena conversion kampanja i targetirani su ljudi koji su fanovi konzervacije okeana i sličnih tema. Odatle je piksel sam razdvojio one koje bi kupili. Jednom kada se nakupilo par stotina kupaca, onda se naprave i nove conversion kampanje sa “similar audience”, koje gađaju mnogo više ljudi od inicijalnog poola, i tako na kraju dolazimo do desetina hiljada kupaca. Naravno, ne treba da naglašavam da na celom shopu radi dinamički retargeting.

E da – ovde recimo jako dobro pali ako se napiše da 10% od prodaje ide za nekakvu zaštitu okeana, ajkula, kitova… šta god. Ali morate zaista da uplatite 10% profita u te svrhe, imate online sajtove samo za to.

E sad – postoje varijacije na temu, u smislu kako se kampanja postavlja. Neko recimo napravi zanimljiv video u kojem predstavlja proizvod, s obzirom da su video views kampanje jeftinije, ali je onda potrebno da taj video uradite prema pravilima za produkciju videa za društvene mreže, o kojima sam pisao ranije.

Znači, da bi se ovaj posao radio uspešno, potrebno je da jako dobro znamo psihologiju ljudi, ali i tehničke mogućnosti piksela, kao i znanje copywritinga, fotografije i dizajna. Sva ta znanja spojimo u jedan sistem.

Slanje paketa i tok novca

Vervatno se pitate šta se dešava kada nam neko poruči iz ovog našeg shopa, tj gde leže novac i kako se to prosleđuje Kinezu.

Prvo, kada neko poruči u našem shopu, to mora da leže na neki račun, jel tako? Shopify nam dozvoljava da povežemo razne naloge za plaćanje, najjednostavniji je PayPal. Međutim, neće svi da plaćaju PayPalom, neko želi običnom karticom. Za to možemo da koristimo 2Checkout, oni rade sa Srbijom ali su u poslednje vreme počeli da odbijaju dropshippere. Druga varijanta je Stripe, ali je za njega potrebna firma u inostranstvu (najbolje da otvorite u Delaveru). Ovde ćete imati malo peripetije, ali generalno može da se sredi, ima raznih rešenja.

Dakle, sve u svemu, novac leže na neki naš račun, mi nemamo robu. Šta sad?

Recimo da smo danas imali 100 porudžbina, po 10 dolara, a cena prema Kinezu je 5. Prebacimo Kinezu 500 dolara na PayPal i sa Shopify prodavnice downloadujemo Excel tabelu sa svim porudžbinama od danas – ime, prezime, adresa, itd. Kinez dobija novac i adrese i kreće odmah da šalje širom sveta, odakle god da su porudžbine.

Naravno, pre toga smo se dogovorili sa Kinezom, pitali ga da li može da obezbedi veću količinu, i sve ostalo. Generalno, čim kažete Kinezu “I am a dropshipper”, sve mu je jasno i zna šta da radi. Šalje sve u kesicama na kojima se ne vidi odakle je poslato, a može da stavlja i neki vaš brand name na njih.

U slučaju bilo kakvih reklamacija, bilo čega, samo vraćate ljudima novac bez ikakve raspave. Jedino tako se isplati. Naravno, zato je bitno da u startu odaberete nešto što je kako-tako kvalitetno. Ako ne poručujete sami, gledajte rejtinge na AliExpressu i social proof signale – komentare, ocene i rejtinge radnji – postoji čitava logika oko toga.

I naravno, nemojte uzmati stvari od prvog Kineza koji vam iskoči – svaka stvar se prodaje u bar 20 drugih shopova a cene mogu dosta da variraju.

Print dropshipping biznis

Osim ovih gotovih stvari, možemo napraviti i dropshipping biznis sa štampanim stvarima. Sajtovi kao što je Printful mogu nam štampati naše ilustracije i motive na preko 100 raznih stvari – majice, duksevi, jastuci, zavese za tuš, i tako dalje.

Ovde se radi malo drugačije. Shop je najčešće oko neke određene teme, ali ovde imamo našu produkciju i dizajn. Na primer, to je biznis model Instagram stranice Men With Coffee, koja bilduje folovere a onda ih konvertuje kroz shop www.menandcoffee.com . Žena koja drži stranicu je rekla u Reddit intervjuu da je zarada od prodaje majica oko $120K godišnje.

Generalno, svaku stvar koju vidite na AliExpressu Kinez vam može praviti sa vašim logotipom ili custom printom, samo su ovi servisi kao što je Printful to malo automatizovali. Uglavnom je potrebno da imate dobre ilustracije (mogu vam ih uraditi ilustratori sa Fiverra ili malo kvalitetniji sa Behance-a, Dribbbla, itd).

Instagram influenseri

Sve više dropshippera prelazi na generisanje traffica putem Instagram influensera, kao što sam napisao gore.

Ukratko, to se svodi na nalaženje ljudi za koje procenite da ih prate ljudi koji bi kupili stvar iz vašeg shopa. Zatim se dogovorite sa njima, vi im pošaljete stvar, oni to fotografišu i napišu par reči hvale, i stave link ka vašem shopu (ili ka stranici gde se ta konkretna stvar kupuje) u “about” sekciju. Ovo se zove “instagram shoutout”, i fora je naći srednje poznate ljude koji će to naplatiti oko 100 dolara, jer oni sa milionskim foloverima traže po par hiljada $. Njih možete da kontaktirate kada vam posao poraste, jer nije pametno eksperimentisati sa takvim ciframa u početku.

Kao što rekoh, neki od njih će vam konvertovati dobro, neki manje dobro. Obavezno tagujte URL koji dajete influenseru za share (o ovome sam pisao ranije), da biste u Google analitici mogli da vidite tačno koliko prodaja vam je taj influenser doneo. Jednom kada imate 10-20 influensera koji su vam doneli pozitivan ROI, možete da nastavite da radite sa njima sa sličnim proizvodima, i odatle ide lako.

Naravno, na stranu sve to – vi skupljate i bazu svojih kupaca, odakle god da su došli. Kasnije možete da importujete njihove email adrese u Facebook i da im puštate neke nove ponude i slično (mada ih imate u pikselu u svakom slučaju).

Ako želite da se bavite ovim…

Ovaj tekst je jedan uvod i ako želite da se bavite dropshippingom morate ući u detalje i sitna crevca. Ja sam ovde nabacao razne stvari bez nekog preteranog reda, ali jasan vam je princip. Imate razne video kurseve po Internetu, istražite malo.

Razmišljao sam da organizujem jedan dvodnevni seminar-radionicu u Beogradu gde bih pozvao dropshipperre iz Srbije da pokažu ljudima kako se ovo radi – korak po korak, sa detaljnim kliktanjem na svaki korak, pravljenje jednog shopa od početka do kraja. Ako ste zainteresovani za ovo, pošaljite email na dropshipping@istokpavlovic.com. Ako se na tu adresu prijavi više od sto ljudi organizovaćemo to.

Ako ne – probajte sami – istražujte, tu vam je Internet :)

Za kraj, evo još jednog video klipa u kojem jedan dropshipper pokazuje svoj shop koji je zaradio $3 miliona dolara za godinu dana. Ovde imate i ceo Reddit intervju sa njim, čovek je kasnije napravio Oberlo.

UPDATE: Digao sam grupu na Fejsbuku koja se zove “Dropshipping Balkan”, za razmenu iskustava. U grupi ima i početnika i naprednih dropshippera. Ako vas ovo zanima, slobodno uđite.

The post Šta je Dropshipping i kako ljudi prave milionski biznis pomoću njega? appeared first on Istok Pavlović.

Godinama već gledam stvari koje su naši ljudi pravili na engleskom jeziku, i tu se konstantno provlače greške koju svi mi sa Balkana pravimo – korišćenje “the” i “a” članova. Ovu grešku Amerikanci i “native English” speakeri odmah primete, na sajtovima, u emailovima, svuda. I zbog te greške – sve što radimo deluje manje profesionalno. To je i glavni feedback koji sam dobio od Amerikanaca koji rade sa balkanskim i slovenskim narodima generalno: “Dobar vam je engleski, ali popravite tu jednu stvar”.

Zato sam rešio da posvetim poseban tekst ovome, jer mislim da je jako važno za sve nas koji se bavimo nekakvim marketingom i komunikacijom na engleskom jeziku. Disclaimer: Ja naravno nisam profesor engleskog, ako nađete neku grešku u tekstu, javite mi da izmenim.

Nedostatak “the” i “a” na pravom mestu je osnovni razlog zašto tekst na nekom sajtu ili email koji smo pisali njima deluje neprofesionalno. Oni momentalno osete da je tekst “aljkav”, kao kada bi neko u našem jeziku grešio padeže, na primer. Nama to deluje kao “sitnica”, i često razmišljamo u fazonu “ma nije to ni bitno, to su glupe poštapalice”. Ali njima itekako para uši.

Holivud nas je upropastio

Znate li kako scenaristi u Holivudu postižu efekat da neko u filmu zvuči kao “totalni stranac koji ne zna jezik”? Jednostavno, napišu normalan tekst i onda iz njega izbace poneke “a” i “the” članove. Momentalno, taj karakter zvuči kao ruski kriminalac sa kojim ne želite da imate posla.

Ako ne verujete meni, evo jedne diskusije na Reddit-u, u kojoj prva tri “native” Engleza kažu da im ovo zvuči “Ruski”, čak i u pisanom obliku, bez izgovaranja.

Zašto?

Nemci, Francuzi, ili bilo koji narodi iz Zapadne Evrope nemaju ovaj problem – jer njihovi jezici imaju članove, i oni od malena imaju svest o tome (“das”, “der”, “die”, na primer). Kada nauče engleski, oni “prirodno” znaju gde da stave ove članove, baš kao i Englezi.

Slovenski narodi, sa druge strane, nemaju članove u svom jeziku. Mi smo odgojeni bez osećaja za njih. Ova mapa sa Vikipedije sve govori:

Sad vam je jasno zašto svi mi njima zvučimo “kao Rusi”, čak i kada samo pišemo, ne izgovaramo reči – zbog toga što Sloveni nemaju članove.

I tako, pošto su Stari Sloveni u razgovoru sa Perunom i Svarogom zaključili da su članovi nepotrebni u jeziku, mi danas nismo te sreće da možemo da se provučemo kao “native speakeri”, kao recimo Nemac koji dobro nauči engleski jezik.

Ovo nam pravi ozbiljne probleme. U Beogradu, recimo, ima puno sjajnih kompanija koje sa svojim proizvodima izlaze na globalno tržište preko Interneta. Međutim, ukoliko je “naš čovek” pisao tekst na sajtu, Amerikanac odmah oseća da “nešto nije u redu” kada čita tekst.

Ne postoji Hrvat, Srbin, Bošnjak, Crnogorac koji 100% precizno pogađa “a” i “the” u svakom trenutku. Čak i profesorka engleskog sa naših prostora pogreši ponekad. Sve što možemo je da naučimo neka pravila koja će učiniti da pogodimo “the” i “a” u najvećem broju slučajeva.

Poslovni/marketing engleski

U ovom tekstu ću se fokusirati na engleski koji se piše u komunikaciji firme – na sajtu, u emailovima, u razgovorima. Jer, primere sa kuca-maca svi znamo. U nedoumice zapadamo kada pričamo o nekoj tehnologiji, imenima proizvoda, firme, i tako dalje. Meni je to lično dugo bio problem.

Kako ovo da rešimo?

Svi znamo primere koje su nas učili u školi: “She has a dog. The dog is small.” Odnosno, kada je nešto neodređeno (pominjemo prvi put), stavljamo “a”, a kada sagovornik zna o kom se psu radi koristimo “the”.

Jedan dobar test koji možemo da izvedemo je: Proverim da li rečenica i dalje ima smisao ako u prevodu “a” i “the” mogu da zamenim sa odgovarajućim pojmovima iz našeg jezika.

A koji su to “odgovarajući pojmovi” za “a” i “the” u našem jeziku? Zapamtite ovo:

“a” u našem jeziku može da se zameni sa:

• jedan-jedno-jedna
• neki-neka
• bilo koji

“the” u našem jeziku može da se zameni sa:

• taj-ta-to
• Jedno jedino
• Jedinstveno-Jedinstvena

Hajde da probamo u gornjem primeru sa psom:

She has a dog. The dog is small.

Ona ima jednog psa. Taj pas je mali. (Ili “ona ima nekog psa”.)

Sloveni bi rekli jednostavno “Ona ima psa, pas je mali”, ali rečenica ne gubi smisao ni sa ovim dodacima.

Ili recimo, ako na stolu stoji kutija sa olovkama, Amerikanac će reći “please give me a pencil” (jednu od olovaka, bilo koju). Ako na stolu stoji jedna jedina olovka biće “please give me the pencil”.

Prevedeno na naš jezik, sa dodacima “jedan” i “taj”, to bi bilo: “Molim te daj mi jednu olovku (neku olovku)” i “Molim te daj mi tu olovku (jednu jedinu olovku koja stoji na stolu)“.

U našem jeziku se obe ove rečenice češće izgovaraju bez dodataka i zvuče isto: “Molim te daj mi olovku“.

Dakle, kao što vidite, i naš jezik ima ove “članove”, uslovno rečeno. Mi ih više posmatramo kao “začine” koji mogu da se dodaju po želji. A u engleskom jeziku su obavezni.

Većina čitalaca mog bloga već zna sve ovo. To su sve lagani primeri, jer lako je razumeti olovku na stolu ili psa. Ali stvari se komplikuju kada dođemo do nekog ozbiljnijeg jezika, teksta o nekoj firmi i tehnološkom proizvodu, gde se koristi puno apstraktnih konstrukcija.

Ime kompanije

Ovo je malo tricky, obratite pažnju. Prvo, ispred imena kompanije se generalno ne piše the, osim ako kompanija nije tako samu sebe nazvala. Znači:

“Dropbox is a modern workspace designed to reduce busywork”

“Amazon is the fourth most valuable public company in the world”

Međutim, ako referiramo na nešto što potiče od kompanije, nešto što je jedno jedino što ta kompanija ima, onda stavljamo “the”:

“Files stored in the Dropbox cloud can be accessed via any web browser”

“Evolving the Dropbox brand”

“Our website is hosted in the Amazon cloud”

Ali pogledajte sad ovo:

“Our website is hosted in Amazon’s cloud”

The je nestalo, iako se radi o nečemu što pripada kompaniji. To je zato što smo kompaniju stavili u oblik posesiva, pravilo je da se tada ime kompanije tretira kao i inače, bez the.

Možda se bolje razume poenta ako (pokušamo) ovo da prevedemo na srpski:

“Our website is hosted in the Amazon cloud” –> Naš sajt se hostuje u klaudu Amazona.

“Our website is hosted in Amazon’s cloud” –> Naš sajt se hostuje u Amazonovom klaudu.

Dalje, ispred imena kompanije može biti i neodređeni član ( a, an ) ukoliko referira na nešto što potiče od kompanije, a čega može biti više:

“Pick-up your package at an Amazon Locker in your city”. Amazon danas ima te “ormariće” po većim gradovima, u kojima kurir ostavi paket pa ih mi pokupimo kad stignemo. S obzirom da ih ima više po gradu, onda je ovde logično da se kaže “pokupite svoj paket u nekom od Amazon Lockera u vašem gradu”. Međutim, ako bi Amazon postavio svoj biznis tako da svaki grad na svetu ima samo jedan jedini Amazon Locker, onda bismo rekli: “Pick-up your package at the Amazon Locker in your city”.

Dakle, kao što vidite, da bismo znali da pišemo pravilno “the” i “a” u poslovnom engleskom, moramo da budemo kako-tako upućeni u kontekst, čime se bavi kompanija i kako radi. Apsolutno je nemoguće da pravilno napišemo članove ako ne znamo da li nečega u tom sistemu ima više, ili samo jedno.

Evo još jednog primera:

“The pictures were shared using a Dropbox folder” – Slike su šerovane pomoću (nekog tamo) Dropbox foldera, jednog od bezbroj foldera koji mogu da se naprave u Dropboxu.

Međutim, postoji i ovakva verzija:

“Files in the Dropbox folder can be accessed from anywhere” – ovde zapravo referiramo na glavni, root Dropbox folder, koji je jedan jedini na našem kompjuteru.

Opet, kao što vidite, moramo da znamo kako radi neki softver, neka tehnologija, da bismo pravilno pisali o tome. Ovo je izuzetno važan zaključak, pa ću da ga izdvojim u veliki naslov:

Korišćenje članova u engleskom jeziku nije samo stvar nekakvih “pravila jezika”, već i stvar poznavanja materije o kojoj pišemo, kao i poznavanja publike kojoj se obraćamo.

Da li u nekom sistemu postoji samo jedna, ili više tih stvari o kojima pričamo? Ne samo to – da li publika kojoj se obraćamo zna da postoji samo jedno ili ne, i šta je uopšte to?

U primeru sa psom je lako: “Mary has a dog. The dog is black”. Međutim, kada pričamo o tehnologiji i kompanijama, dolazimo u situaciju da nije baš svakom jasno ni šta je to pas, ni da je Mary ljudsko biće, niti šta znači “biti crn”.

Izuzetak sa korišćenjem “the” ispred imena kompanije je onda kada sama kompanija sebe nazove sa “The” ispred.

Na primer:

“The North Face” je brend koji je “The” stavio kao deo svog identiteta. Konkretno, ime brenda referira na severnu stranu planine, koja je uglavnom najteža za osvajanje jer se tu nakupi najviše snega. Tako da samo ime brenda već priča neku priču, i ima veću težinu sa dodavanjem “the”, kao da se već zna o kojoj se planini radi. Znači – odemo na sajt, izguglamo, i vidimo kako kompanija samu sebe zove.

Takođe, “the” se stavlja ispred imena kompanije ako je zovemo punim imenom kao kompaniju: “The Coca Cola Company”.

Međutim, imajte na umu da se ovo koristi isključivo u situacijama kada se o Koka Kola kompaniji priča u nekom izuzetno zvaničnom kontekstu, o akcijama Koka Kole na berzi ili o nekim statistikama: “The Coca-Cola Company is the world’s largest beverage company.”, “The Coca-Cola Company joined the HSF partnership in 1998”.

S druge strane, niko neće u svakodnevnom govoru reći “I work at The Coca-Cola Company”, nego će reći “I work at Coca Cola”, znači bez the. “Radim u Koka-Koli”. Međutim, ako pišemo naš zvanični CV, onda dodajemo The i Company, jer to zvuči ozbiljnije. “I worked at The Coca Cola Company from 2012 to 2016”.

Znači, zapamtite da the…company dodaje na zvaničnosti, na težini. Ako ne stavimo the.. company kada pričamo o ozbiljnim kompanijiskim stvarima izgledaćemo malo neozbiljni. A ako govorimo the..company u svakodnevnom govoru ljudi će nas gledati malo čudno, “šta se ovaj folira”.

Slična priča važi i za:

Univerzitete i fakultete

Hajdemo prvo na sprskom. Ako pitate osobu koju ste upoznali u kafiću šta studira, najčešće će reći: “studiram pravni”. Ili, malo ređe će reći: “Studiram pravni fakultet”. Ali niko vam neće reći “Studiram pravni fakultet Univerziteta u Beogradu”.

S druge strane, ako pišemo CV, onda je potpuno očekivano da napišemo “Studiram pravni fakultet Univerziteta u Beogradu”. Ako bismo u CV-u napisali “Studiram pravni” bili bismo diskreditovani kao neozbiljni.

“The” ispred imena fakulteta daje ozbiljnost. Dakle, tom logikom procenjujemo da li stavljamo the ili ne ispred imena fakulteta na engleskom. Fakulteti najčešće imaju svoje puno, zvanično ime, i onda se stavlja “the”. Ali takođe imaju i “casual” naziv pa se tada “the” ne stavlja.

“I study at Cambridge University”, ili samo “I study at Cambridge” – neformalan oblik, “ma brate, studiram na Kembridžu”, ovo je nešto što biste rekli nekom drugaru.

“I study at the University of Cambridge” – ovo zvuči ozbiljno, ovako nešto ide u CV.

Takođe, kad se koristi skraćenica za ime fakulteta, to spada u neformalni govor, i tada ne ide “the”:

“I study at UCLA”

“I study at the University of California, Los Angeles” (isti taj fakultet, ali pun naziv).

Međutim, kao i za firme – ako govorimo o nečemu što je u vlasništvu fakulteta, i što je jedno jedino, onda stavljamo “the”:

“I live on the UCLA campus”

Generalno, za fakultete može da se kaže da “the” stavljamo ako je njihovo ime u formi University of: “I study at the University of Belgrade”. Ako ide ime grada, pa onda university, onda se the ne stavlja: “He studied medicine at Florida University”

No, često su neki fakulteti sami sebe nazvali sa ili bez the. Najsigurniji način je da odemo na sajt fakulteta pa da proverimo kako oni sami sebe zovu.

Recimo, “King’s College London” u svom nazivu nema “The” ispred. Dakle, osnivači tog fakulteta su hteli da to ime zvuči više kao “Kraljevski Koledž”, znači bez impilkacije da je to koledž nekog konkretnog kralja. S druge strane, da su se nazvali “The King’s College London”, onda bi to zvučalo kao da je to koledž koji je osnovao neki konkretni kralj.

Imena proizvoda

Ovde je takođe izuzetno zanimljiva situacija.

U suštini, član se stavlja ispred imena tehnoloških proizvoda. Na primer: “The Commodore 64 is the highest-selling computer model of all time”. Ili “The Audi A8 is one of the most beautiful cars.”

Ali, pogledajmo jedan od najpoznatijih prozvoda na svetu, iPhone.

Logično bi bilo da se proizvod referira kao “the iPhone”. Međutim, na celom Apple sajtu, iPhone se piše “bez the”:

“iPhone X is designed for the future of wireless”, “iPhone 8 introduces an all‑new glass design”. Ovo su sve rečenice sa Apple sajta.

Ovo je zapravo čist marketinški trik koji je Apple smislio: Izbacivanjem “the” ispred imena iPhone, taj objekt postaje personifikovan, kao da je osoba, i ljudi mogu da vežu jače emocije za njega.

Recimo da Amerikanac ima psa koji se zove “Toby”. On nikada neće reći “the Toby”, već “Toby loves children”, “Where is Toby?” i tako dalje. Izbacivanjem “the” ispred reči “iPhone”, Apple želi da naglasi da je to nešto kao član porodice, nešto što svako treba da ima u kući.

Kada se iPhone pojavio, Apple je češće koristio “the iPhone” jer je to tada bio nov proizvod. Vremenom su polako prelazili na verziju “iPhone” bez “the”, da bi tako podsvesno ljudima ugradili ideju da je to postalo nešto uobičajeno, kao što svako u kući treba da ima usisivač.

Sličnu stvar je uradio i Amazon sa svojom spravom Kindle (uređaj za čitanje knjiga). Korišćenjem “Kindle”, bez “the”, Amazon podsvesno želi da kaže “kakva je to kuća koja Kindle nema” :)

Dakle, kao što vidite, određeni član nije samo neko pravilo, već je u marketingu to moćno oružje kojim možemo da učinimo da stvari deluju moćnije :)

Što se tiče imena aplikacija, ona se po pravilu pišu bez the. “Snapchat is used by 300 million people”, i tako dalje.

Zaključak

Ovaj tekst se fokusirao na poslovnu/IT/marketing primenu korišćenja članova. Preporučujem vam da pročitate kompletan vodič za engleske članove na sajtu kod Dejva, gde imate i dobrih primera kada se članovi ne koriste. Cilj je da obratite malo više pažnje i da budete svesni da je to stvar koja “odaje” nas ljude sa Balkana kada pokušavamo da zvučimo kao native speakeri.

The post “The” i “a” u Engleskom: Glavni problem za nas sa Balkana appeared first on Istok Pavlović.

Na celom Internetu skoro da je nemoguće naći neko razumljivo objašnjenje ovih stvari iz naslova. A to je glavna tema 2018.

Odete na Google, ukucate “šta je blockchain”, “šta je Bitcoin”, pojavljuju se razni tekstovi, lepe animacije, video klipovi…. ali, kad pogledate i pročitate ta “objašnjenja”, tek vam tad ništa nije jasno. Zakomplikuju i odu u neku dubiozu.

Pomislih, “nemoguće da je ovo nešto što niko ne može prosto da objasni.” Zato sam postavio cilj da napišem objašnjenje koji će biti razumljivo svakom. Čak i za decu iz osnovne škole.

Naravno, prvo sam morao i sam da shvatim o čemu se tu radi, da pročitam stotine komplikovanih tekstova, i da razgovaram sa ljudima koji se bave kriptovalutama, da bih nekako sklopio kockice. Neke stvari će biti pojednostavljene, da bi se brže i lakše razumele.

Idemo redom. Prvo najvažnija stvar:

Blockchain

Blockchain je tehnologija pomoću koje radi Bitcoin i sve druge kriptovalute. Najpribližnije rečeno, to je jedna finansijska knjiga u kojoj je beskonačno pouzdano zabeleženo ko ima koliko novca i ko je kome dao koliko novca u prošlosti.

Znam, već zvuči komplikovano. Zato ćemo odmah da nacrtamo slikovnicu koju i deca mogu da razumeju.

Zamislite da na celom svetu ima ovih sedmoro ljudi:

Na početku postojanja ovog sveta, recimo da Voja ima 1000 evra, a niko drugi nema ništa. Možda nije fer, ali tako je najjednostavnije za razumevanje.

Sada ćemo tu informaciju da upišemo u prvi blok u lancu:

Sledeće što se dešava je da Voja želi da prenese 300 evra Zorici. 

Upisaćemo tu informaciju u sledeći blok, i povezaćemo ga sa prethodnim blokom:

Nakon toga, recimo da Zorica šalje 200 evra Radi, a Rada nakon toga šalje 150 evra Mihajlu.

Obe ove transakcije upisujemo u nova dva bloka, i svaki je povezan sa prethodnim:

Sada polako vidimo da je nastao lanac (eng. chain) svih transakcija. Svaka ova transakcija je jedan blok.

Tako, sve ove transakcije zajedno čine blockchain.

Sada vidite da je blockchain prosto, lančani spisak svih transakcija koje su se ikada desile u okviru jedne valute.

Svaka kriptovaluta ima svoj blockchain. Bitcoin, na primer, ima svoj. To je zapravo jedan veliki fajl u kojem je sve ovo zapisano. Na dan pisanja ovog teksta, Bitcoin blockchain ima 162 GB, i u njemu su zapisane sve transakcije između ljudi ikada.

Ako imate “drugara sa posla koji je kupio neke bitkoine”, taj trenutak kada ih je on kupio stoji zauvek zabeležen u ovom fajlu –  blockchainu.

Jednostavno, zar ne? Pa šta je onda tu toliko revolucionarno?

Revolucionarno je to što

Niko više nikada ne može da obriše ili izmeni nijednu od ovih transakcija

Ovo je osnovni razlog zašto je blockchain postao goruća tema – jer u njega mogu da se zabeleže svi lični podaci o imovini. U budućnosti će u ovakom jednom lancu biti zapisano ko je vlasnik koje kuće, stana, automobila, osiguranja, i tako dalje.

Ali, kako? Kako je ovaj “lanac” beskonačno siguran?

Zašto sad ne može neki haker da uđe u ovu blockchain bazu podataka i da samo prepravi da Krsto ima 1000 evra?

Dve stvari su razlog.

Prvo, tajna je u ovim “karikama” koje na slici povezuju dve transakcije. One služe upravo tome da ne dozvoljavaju da se podaci ikada više izmene kada se jednom upišu. To ima veze sa onim “majnovanjem”, o tome ću pričati malo niže.

Drugi razlog zašto transakcije ne mogu da se promene leži u odgovoru na pitanje:

“Gde zapravo stoji ovaj blockchain fajl? Na kom kompjuteru, na kom disku, ko je vlasnik toga?”. Upravo to je osnovni princip blockchain tehnologije:

Decentralizacija

Na gornjim slikama ovaj spisak transakcija stoji u centru. To je ono na šta smo navikli u bankarskom sistemu. Banka drži sve podatke o našim parama, jel tako?

Znači, postoji, recimo, Deutsche Banka, i u nekom njihovom centralnom registru piše ko ima koliko para na računu i koje su bile transakcije. To je zapisano na nekom disku u nekom kompjuteru u Deutsche Banci. I taj disk je sigurno bekapovan na više mesta, u nekoliko zgrada banke, za svaki slučaj.

E sad, zamislite kada bi direktor Deutsche banke izašao na televiziju i rekao:

“Imamo sjajnu ideju. Od sutra, Deutsche banka neće više da drži podatke o vašim parama, već ćemo da damo raznim običnim građanima, dobrovoljcima, da drže te podatke na svom kompjuteru kod kuće. Informacije o parama na vašem računu će stajati isključivo kod tih raznih nepoznatih ljudiw“

Deluje kao najgora ideja ikada. Propast u najavi.

E, pa blockchain funkcioniše baš tako. I ljudi širom planete su uložili milione svog novca u Bitcoin koji radi na taj način. Evo zašto:

Dakle, ovaj centralni registar ne postoji. Umesto toga, neki od ljudi u ovom svetu su dobrovoljno odlučili da učestvuju, i kompletan blockchain fajl stoji kod njih na kompjuteru. Oni se zovu nodovi.

Svaki od njih drži na svom disku svežu kopiju fajla ovog registra transakcija. Svaki put kada se desi nova transakcija, ona se momentalno ažurira kod svakog od ovih korisnika, nodova. Ne postoji “centralni autoritet”.

Kako da osiguramo da sve kopije registra budu identične u svakom trenutku? I kako se ove transakcije uopšte dešavaju?

Majneri – rudari

Svako od nas verovatno ima “onog drugara koji je kupio kompjutere da majnuje bitkoine”. Sada ćete konačno razumeti o čemu se tu radi. Majneri (rudari, kopači) služe da potvrđuju i validiraju transakcije.

Svaki nod može da se prijavi da bude “majner”. U ovom našem svetu, recimo da su to Krsto i Jelisaveta:

Kako se radi transakcija

Voja hoće da pošalje Živoradu 100 evra, i inicira transakciju.

Vojin kompjuter pošalje objavu svim majnerima u mreži:

“Voja želi da prebaci 100 evra Živoradu”.

U tom trenutku, to je nevalidirana transakcija, i još uvek nije upisana u registar.

Kompjuteri svih rudara na svetu su sada dobili informaciju o nameri da se izvrši ova transakcija. Oni prvo provere da li Voja ima dovoljno sredstava, tako što kompjuter prođe kroz kompletan blockchain lanac, vidi sve transakcije koje je Voja ikada imao, i izračuna da li ima toliko raspoloživog novca.

Kao što vidite, u ovom svetu ne postoji moje “stanje na računu”, nego se uvek računa iznova, na osnovu svih transakcija koje sam ikada imao. Ovo je super, jer čini blockchain dodatno bezbednim. Da bi neko na silu izmenio moje “raspoloživo stanje” morao bi da izmeni praktično sve transakcije iz prošlosti, što je apsolutno nemoguće, videćete kasnije i zašto.

Dakle, majneri su proverili, Voja ima sredstava na raspolaganju, i to je prvi korak, za koji ne treba nikakav specijalan kompjuter. Ono što sledi nakon toga je problem.

Tog momenta kreće takmičenje: koji “rudar” će prvi da uspe da ugradi ovu transakciju u blockchain i da je doda kao sledeći blok u lancu. Šta to zapravo znači?

Da bi se nova transakcija upisala, i dodala nova karika u lancu potrebno je pronaći jedan broj. To je broj koji “pasuje” u kariku lanca. Hajde da zumiramo dva poslednja bloka u lancu: verifikovani i novi.

Stara i nova transakcija sada zajedno formiraju jednu strukturu, kriptografski kod, i tom kodu fali još samo jedan delić da bi bio validan. Taj delić je jedan broj (zove se “nonce”, ako nekog zanima). Tek kada se nađe taj broj, nova transakcija može da se odobri i “sklopi” u lanac.

Ne postoji način da se ovaj broj izračuna. Jedini način da se nađe ovaj broj jeste da kompjuter redom nagađa, generiše slučajne brojeve i da proba da li “pasuju”.

Potrebno je probati mnogo brojeva pre nego što se nađe pravi. Kad kažem mnogo, kako vam zvuči 700,000,000,000,000 pokušaja? Dakle, jedini način da se ovaj broj nađe je da istovremeno na ovome rade hiljade kompjutera širom sveta – dok neko ne pogodi.

U proseku je potrebno oko deset minuta. Toliko se danas čeka na vašu bitcoin transakciju, samo zbog ovoga.

Prvi majner na svetu koji pogodi ovaj broj momentalno šalje svim drugim majnerima poruku: “Našao sam broj, on glasi tako i tako”. Tog trenutka, svi ostali majneri prestaju traganje, jer mogu pomoću tog broja da dodaju novu transakciju u svoju kopiju blockchaina. Na ovaj način, registar je uvek sinhronizovan i isti kod svih.

Prvi majner na svetu koji uspe da validira transakciju biva nagrađen – u kripto novcu. Dobija bitcoine. Ovo je dakle nešto kao lutrija. Zato ljudi kupuju skupe kompjutere – povećavaju sebi šansu da prvi na svetu validiraju transakciju, i zarade tako više novca. Što više kompjutera imate, veća je šansa, a samim tim i zarada.

Naravno, ovi moćni kompjuteri troše ogromnu količinu struje, pa majner na tu svoju zaradu mora da plati solidan račun za struju. Trenutno, svi majneri bitcoina na svetu troše struju kao dve Srbije.

Odakle dobija pare majner kao nagradu? Ko to plaća?

Majner dobija novac iz dva izvora.

Prvo, plaća pošiljalac. Na 150 evra koje Voja šalje Živoradu, Voja će da plati još dolar-dva (u bitcoinima) kao nagradu za majnera koji je prvi pogodio broj, i time omogućio da se transkacija uopšte desi. Znači, to vam je nešto slično kao provizija za slanje novca u banci, samo što ovde nema banke, već tu vašu proviziju dobija srećni dobitnik, neko od majnera.

Drugi deo nagrade za majnera je određena suma bitkoina koja se automatski generiše ni iz čega, onog momenta kada majner otkrije broj. To je nagrada za pomoć u transakciji.

Sam sistem bitcoina je od prvog dana projektovan tako da se novi bitcoini stvaraju isključivo na ovaj način – majnovanjem. Svi bitcoini u opticaju su zapravo nastali ovako.

Kreator Bitcoina, Japanac Satoshi Nakamoto, je postavio sva pravila algoritma i započeo sistem u januaru 2009. Tada je napravio prvi blok u lancu. Sve nakon toga je bilo majnovano. U početku je majnovao samo on, tako da Satoshi danas ima oko 5 milijardi dolara u bitcoinima. Inače, niko ne zna ko je Satoshi, on nikada nije otkrio svoj identitet. Ali to je nebitno – sam sistem je projektovan tako da Satoshi nije “vlasnik” valute i ne može nikako danas da utiče na bilo šta.

Sada vam je jasno zašto se to zove “rudarenje” – majneri zapravo kopaju i tragaju za “zlatom”.

Novi bitcoini se stvaraju majnovanjem. Vaš drugar koji majnuje je “mala štamparija novca”

S obzirom da svaki naš komšija može da majnuje i tako stvara sebi novac ni iz čega, neko bi rekao da je ovo katastrofalni recept za inflaciju, ali nije. Bitcoin je zapravo deflativna valuta, a evo i zašto.

Prvo, Satoshi je isprojektovao sistem tako da je ova nagrada za majnere uvek poznata unapred, i ona se prepolovljava na svake 4 godine. Kasnije ću vam reći kolika je ta nagrada, jer će vas sada to zbuniti.

Drugo, u startu je ograničio algoritam tako da ukupan broj bitcoina koji mogu da se stvore bude 21 milion. Do danas je generisano oko 80% od ove projektovane sume bitcoina, oko 17 miliona. Što je više bitkoina, nagrada je sve manja i manja, pa se tako dodatno sprečava inflacija. Kada majneri budu stvorili 21 milion bitcoina, ova nagrada će biti nula, i majneri će zarađivati samo od transakcija.

I treća, najbitnija stvar koja sprečava inflaciju, je sama popularnost bitcoina. Njegova vrednost raste, jer za 20 bitkoina pre 5 godina niste mogli da kupite ni Koka-Kolu, a danas možete stan u Beogradu.

Zašto je podatak u blockchainu nepromenljiv?

Recimo da je pre dve godine Krsto poslao Mihajlu 500 evra. Taj podatak stoji u nekom davnom bloku u blockchainu. I sada neko hoće to da promeni, da piše da mu je poslao 100 evra.

Fora je u tome da onaj broj koji su majneri pronašli da bi sklopili transakciju u lanac pasuje samo u slučaju da ona glasi tako: “Krsto –> Mihajlo 500e”. Ako se bilo šta u sadržaju transakcije promeni, ona više ne može da bude deo lanca. Kompjuteri širom sveta, koji drže svoju kopiju blockchaina bi ovako nešto glat odbili.

Stotine hiljada ljudi širom sveta su “majneri”, i oni će zauvek imati koristi od toga što rade. Zauzvrat, ceo bitcoin sistem dobija beskonačnu sigurnost, jer je njihov ogroman broj garancija da će informacije zauvek biti zaštićene. To je moć decentralizacije.

Dakle, nemoguće je izmeniti informaciju u blockchainu, ikada.

Podaci u blockchainu su javni

Blockchain je javno dostupan, na raznim sajtovima. Evo ga ovde. Svaka osoba na svetu može da vidi sadržaj celog blockchaina u svakom trenutku, sve transakcije koje su se ikada desile.

Ovo je strašno, svako može da vidi koliko para imam i kome sam ih poslao??

Ne baš :) Radi jednostavnosti, do sada smo govorili da u blockchainu stoje informacije tipa:

Voja poslao Krsti 500 evra
Rada poslala Zorici 300 evra
.
.

U realnosti, stoji nešto ovako:

Korisnik 846297763487 šalje korisniku 62587913201 500 evra
Korisnik 102380192830 šalje korisniku 27498798784 300 evra
.
.

Ljudi se zapravo kriju iza ovih brojeva, koji se zovu adrese. Javnost može da vidi samo da je neki broj poslao pare drugom broju.

Isto je kao i sa email adresama. Ako je moja email adresa paja.patak.123@gmail.com, vi o meni ne možete da znate apsolutno ništa.

Kako su ove adrese povezane sa nama?

Svaki korisnik ima jedan svoj dugačak broj koji se zove privatni ključ. Kada prvi put ulazite u sistem, vi dobijate taj ključ, koji samo vi znate. Možete da ga zapišete na nekom papiriću, na primer, ili da ga držite na nekom USB disku. Ako iko ikad sazna vaš ključ, može da vam ukrade sav novac, jednostavno da ga prebaci sebi. Ako izgubite taj ključ, odoše sve vaše pare, niko više ne može da im pristupi. To je, dakle, najbitnija stvar.

Kada želite da izvršite slanje ili primanje novca, vaš kompjuter generiše drugi broj koji se zove adresa, na osnovu vašeg privatnog ključa. Isto tako, i kompjuter primaoca generiše drugu adresu na osnovu njegovog privatnog ključa.

Vaša adresa i adresa primaoca se potom šalju majnerima za verifikaciju, plus naravno i suma koja se šalje. Ceo taj proces smo upravo detaljno objasnili gore. Kada se proces završi, ove adrese se zapisuju u blockchain.

Javnost vidi adrese, ali niko ne može da pomoću vaše adrese sazna vaš privatni ključ, i naravno, nema šanse da saznaju ko ste.

Dakle, za slanje novca potrebno je da znate adresu primaoca i vašu adresu. To se onda objavljuje i šalje na “majnovanje”.

Neki ljudi ponekad stavljaju svoju bitcoin adresu javno, recimo na svoj sajt da primaju donacije. U tom slučaju, logično, svako zna vaš identitet i može da vidi koliko ste para dobili. Piše u blockchainu.

Šta je “digitalni novčanik”?

Opcija držanja privatnog ključa na papiriću ili USB-u ne deluje baš pouzdano.

Postoje specijalizovani sajtovi, tj. aplikacije koji služe upravo tome. Najpoznatiji na svetu je CoinBase.

Kada otvorite nalog na CoinBase-u, oni za vas naprave ovaj privatni ključ, koji ne možete čak ni vi sami da dobijete, zbog bezbednosti. Dobijete adresu, koju potom možete da koristite za slanje i primanje bitcoina, takođe iz CoinBase aplikacije.

Znači, CoinBase aplikacija uzme vašu adresu i adresu primaoca, sumu koju šaljete, i pošalje je majnerima širom sveta na obradu, kao što sam gore objasnio. Tako se novac u praksi prebacuje.

Osim ovakvih online rešenja, postoje i hardverski novčanici. To je bukvalno uređaj koji se ubode u kompjuter preko USB-a. Na njemu stoji vaš privatni ključ, na osnovu kojeg se generišu adrese koje idu u javnost, za transakcije.

Neko možda ne veruje da je CoinBase dovoljno bezbedan i da im “neko tamo drži ključ”, već drže kod sebe kući, na jednom takvom uređaju. Naravno, u tom slučaju, ukoliko izgubite taj uređaj, zbogom sve pare. Rešenje je da ključ iz tog uređaja zapišete na nekom papiriću i onda ga zakopate u zemlju u bašti iza kuće, na primer. Možda deluje smešno, ali većina vlasnika bitcoina ima papirne backupe svog ključa.

Kako da kupite prve bitcoine?

Prvi korak je da otvorite nalog na sajtu CoinBase. To je vaš digitalni novčanik.

Kada otvorite nalog, vama će dati adresu, sa kojom možete da šaljete i primate bitcoine u taj CoinBase novčanik. Ovo je analogno otvaranju računa u banci.

E, sad. Na CoinBase-u postoji mogućnost i da kupite bitcoine, tako što ukucate broj kartice. Međutim, oni ne podržavaju Srbiju – samo države EU. Ali, postoje drugi sajtovi gde to možete.

Domaća menjačnica Ecd.rs omogućava da kupite bitcoine za dinare. Znači, uplatite im dinare na račun, i priložite adresu koju ste napravili na Coinbase. Oni će vam potom prebaciti bitcoine. ECD.rs uzima proviziju od 5%.

Bitno je da razumete da vam je i dalje potreban nalog na CoinBase, odnosno da imate novčanik u koji će Ecd da vam uplati. Znači menjačnica je jedno, a novčanik je drugo.

Ako poznajete nekog ko već ima Bitcoine i hoće da proda delić svojih bitcoina za eure, onda je najlakše da vi njemu date pare na ruke, a on vama prebaci Bitcoine na vaš CoinBase nalog, tu onda nemate nikakvu proviziju. Nađete se u kafiću, date mu svoju adresu sa CoinBase, i on inicira transakciju. Nakon desetak minuta, kada vidite da je transakcija verifikovana, vi njemu date pare na ruke i to je to.

Na kraju, u Beogradu postoji i par bankomata za kupovinu Bitcoina, možete ih naći na Guglu.

Inače, često ćete u bitcoin svetu čuti frazu “fiat valute”. Fiat je zajednički naziv za sve valute koje nisu kripto, a čija vrednost već odavno nije garantovana u zlatu, već isključivo poverenjem u neki sistem i državu: Euri, dolari, funte i tako dalje. Sve je to “fiat”.

Šta je u ovom tekstu pojednostavljeno?

Rekao sam na početku da ćemo radi lakšeg razumevanja neke stvari predstaviti pojednostavljeno. Sada, kada smo sve prošli, mogu da dodam još neke činjenice.

Prvo, na onim slikovnicama gore blockchain je prikazan tako da se u svakom bloku nalazi samo po jedna transakcija. U praksi, u jednom bloku se nalazi oko 2000 transakcija iz celog sveta, koje su se nagomilale u poslednjih desetak minuta. Znači, majneri nalaze jedan broj koji je će pomoći da odjednom prođu sve te transakcije, a ne samo jedna. Sve drugo je onako kao što sam opisao. Sledeći blok transakcija je vezan za prethodni, nepromenljiv je itd. itd. Nisam hteo da ovo kažem na početku da ne komplikujem u startu.

Koliko može da se zaradi majnovanjem? Vredi li investirati u te jake kompjutere?

Da biste razumeli odgovor na ovo pitanje, potrebno je da ste pažljivo pročitali ceo tekst do sada. Ako ste preskočili sve i došli do ovog dela jer vas samo zanima “ima li tu neke lake love”, vratite se i pročitajte, jer vam neće biti baš jasno.

Dakle, gore smo rekli šta je majner. Svako može da postane majner tako što kupi neki specijalni kompjuter sa izuzetno jakim procesorima, koji su optimizovani samo za traženje onog slučajnog broja. Evo nekih od tih kompjutera, u tabeli piše kolika im je snaga i koliko koštaju.

Znači, kupite neki od ovih kompjutera, recimo Antminer S9, uključite ga u struju kod kuće, i ulazite u “lutriju”. Sada ovaj vaš kompjuter na svakih deset minuta ima šansu da bude taj koji je našao broj i rešio transakciju za trenutni blok.

To je isto kao da je na svakih deset minuta nekakvo globalno izvlačenje lutrije u kojoj možete biti dobitnik.

Kolika je nagrada ako baš moj kompjuter, od svih na svetu, pronađe rešenje za trenutni blok?

Trenutna nagrada iznosi 12.5 bitkoina. To je 70.000 evra po današnjem kursu.

Znači, ako baš vaš kompjuter “zabode” rešenje, tog trenutka ste zaradili 70.000 evra. Oni će uredno biti prebačeni na vaš bitcoin novčanik. Svaki majner ima onu “adresu”, kao i ljudi koji vrše transakcije.

70.000 evra dobijam ako moj kompjuter “zabode” rešenje??? Pa to je sjajno, krećem da majnujem odmah!

Polako. Nije tako lako kao što mislite.

Još nismo pomenuli jednu bitnu stvar: koje su šanse da taj vaš kompjuter bude “srećni dobitnik”?

Znači, recimo da ste kupili onaj Antminer S9 sa gornje slike, on košta 3000 dolara. I pustili ste ga da radi non-stop, danju i noću.

Na ovom sajtu SoloChance.com, možete izračunati koje su vam šanse. Ukucajte 14 Terahasha u sekundi, to je snaga ovog vašeg kompjutera:

Molim??????

Šansa da pogodim blok je više od jedan u milion! Kaže da će mi trebati 30 godina, u proseku. Za to vreme moram da plaćam i ogroman račun za struju.

Kako se onda ovo ikome isplati da radi????

Fora je u tome što već odavno niko normalan ne majnuje bitcoine samostalno. Suludo je očekivati da će nešto da se desi, kao što vidite.

Umesto toga, vi se sa ovim svojim kompjuterom uključite u grupu kompjutera koji rade zajedno – takozvani pool za majnovanje.

Kako radi pool za majnovanje?

Objasnićemo ovo na poznatom primeru:

Recimo da je sledeće nedelje izvlačenje LOTO, i glavna nagrada je dva miliona evra.

Šansa da baš naš listić dobije je mala. Ali, recimo da se udruži nas 1000 iz cele Srbije i dogovorimo se: Svako od nas će da uplati po jedan tiket. Ako bilo ko od nas dobije tih dva miliona evra, podeliće dobitak na 1000 delova, svima nama. Svako će dobiti po 2000 evra.

To znači da sada imam 1000 puta veće šanse za dobitak. Doduše, nije više dva miliona evra, nego 2000 evra, ali bar sada imam stvarno neke realne šanse. Ako bi ovo izvlačenje LOTO bilo na svakih deset minuta, onda sve ovo itekako ima smisla.

Isto ovako rade poolovi za majnovanje.

Uključite se u grupu, pool u kojem ima, recimo, 1000 kompjutera. Ukoliko pool čiji ste vi član reši trenutni blok, nagrada od 12.5 bitkoina ide celom poolu, a onda se ta nagrada raspodeljuje korisnicima, prema zaslugama.

Neko ima jači kompjuter, neko slabiji, a neko pak ima više kompjutera. Svejedno, u okviru jednog poola se tačno izračuna ko je koliko doprineo, tj. ko je imao koliko pokušaja. Shodno tome, dobićete veći ili manji deo od nagrade.

Postoje veći i manji poolovi u koje možete ući. Logično, veći poolovi imaju više šanse da pogode ali se i dobitak deli na više delova. Ovde je lista najvećih poolova. Naši ljudi najčešće koriste pool iz Češke koji se zove Slush Pool.

Ovde možete pogledati listu svih bitcoin blokova koji su rešeni počev od ovog trenutka pa redom unazad, na svakih desetak minuta. Kao što vidite, svaki blok je rešen od strane nekog poola.

Eto, to je cela priča o majnovanju.

Sada, kada sve ovo znate, možete otprilike da izračunate potencijalnu zaradu. Na ovom sajtu je to jako lepo objašnjeno, na srpskom jeziku. Čovek je uzeo u obzir i cenu struje, koja je srećom u Srbiji najjeftinija u Evropi. Takođe, i Miloš Stanić je na svom blogu izneo dobru računicu i svoja iskustva.

Blockchain će izmeniti ceo svet

Nakon uspeha bitcoina, ljudi su počeli da razmišljaju za šta sve može da se upotrebi blockchain tehnologija. Brzo su shvatili da je ovo mnogo šire od novca.

Bilo koje vlasništvo, vlasništvo stana, kuće, zemlje, auta, informacije o poreklu nekretnina, automobila, medicinski podaci… Sve je ovo idealno za blockchain i neke države već rade na tome da ga integrišu.

Bilo koje oblasti u kojima je visok rizik od prevara, malverzacija, mita i korupcije.

Korupcija, kao što znamo, često služi da se neke informacije zataškaju – da se promene, zaborave, stave pod tepih, obrišu zauvek. Ako društvo pređe na blockchain, smatra se da će to drastično smanjiti korupciju u državama u kojima je ona danas izražena. Bilo koje poreklo novca, stana, automobila, postaće informacija koja ne može da se zataška, nikada. Koliko god para i moći da ima neko, ne može da izmeni matematički nepromenljive unose u blockchain, ikada.

Podaci o automobilu u blockchainu? Nećemo više gledati one oglase za polovne automobile koji kažu “Audi A4, kao nov, prešao samo 150.000”. Jedan pogled u javno dostupan blockchain pokazaće da je auto prešao pola miliona kilometara, i da je pre dve godine imao udes u Italjanskim Alpima u kojem je cela prednja strana bila uništena.

Dalje, primena blockchaina u svim oblastima u kojima danas postoje bilo kakvi posrednici, će dovesti do toga da oni često postanu suvišni. Neće svi oni ostati bez posla, ali će se način na koji rade poprilično izmeniti.

Trgovina kriptovalutama

Ovo je jedna posebna oblast, i o tome bi mogao da se napiše još jedan ovako dugačak tekst, ili cela knjiga, ali probaću ovde da sažmem najkraće moguće:

Nakon uspeha bitcoina, ljudi su napravili razne druge kriptovalute koje rade po istom ili sličnom principu. Suština je da se zasniva na blockchainu, a razlikuju se pravila sistema. Najveći po broju korisnika posle Bitcoina je Ethereum, nakon njega Ripple i tako dalje. Na sajtu CoinMarketCap možete videti celu listu.

Ovih valuta ima na hiljade, i one se zajedničkim imenom zovu alternativne kriptovalute – altcoins.

Jednom kada kupite bitcoine, pomoću njih možete kupiti bilo koje alternativne valute, na online menjačnicama kao što je Poloniex, Binance ili Bittrex. Isto tako, možete zameniti alternativne valute nazad u bitcoine.

Ljudi koji se bave ovim stvarima pre svega čitaju vesti, i gledaju koje nove alternativne kriptovalute imaju potencijal da porastu u narednih godinu dana. Odete na Google, saznate ko su osnivači valute, koja je priča, kakav im je sajt i marketing, da li imaju šanse da porastu 10 puta ili više u neko skorije vreme.

Na početku, kada se valuta tek pojavljuje, taj događaj zove se Initial Coin Offering (ICO) i tada je najpovoljnije kupiti ove alt valute.

Strategija koja se najčešće koristi je da se kupi nekoliko ovih alt valuta za koje procenimo da imaju potencijal. Što ih ranije kupimo, one su jeftinije. Ako kupimo neku od njih za 1000 evra, za godinu dana to može da vredi 100.000 evra. Cela poenta je da se donese dobra procena na osnovu čitanja vesti i analize, kao na klasičnoj berzi.

Druga vrsta ljudi trguje kriptovalutama po takozvanom “pump and dump” principu:

Ovi ljudi čekaju da se “zalaufa” priča oko neke valute, i kada počne da raste, oni kupe. Zatim prodaju neposredno pre trenutka kada počne da pada. Ovo je, naravno, jako rizično.

Naravno, postoje i ljudi koji jednostavno kupe samo bitcoin i ne diraju, čekaju da mu poraste vrednost. Ima raznih pretpostavki, da će bitcoin vredeti 10x više ili 30x više u narednih 5 godina. Na kraju dana, vrednost ovih valuta velikim delom zavisi od njihovog marketinga i PR-a. Koliki “hajp”, kolika prašina je uspela da se podigne sa tom valutom.

Toliko za sada….

Ova tema je ogromna, kao što vidite. Ostalo je ovde da se ispriča još gomila stvari, ali mislim da su pokrivene sve osnove. Sada možete da čitate ili gledate bilo šta što je na temu blockchaina i kriptovaluta – imate osnovu.

Pošaljite mi u Inbox sugestije za stvari koje bi trebalo obraditi u nastavku ovog teksta, i sugestije ako mislite da nešto ovde nije napisano kako treba.

Uložio sam puno truda u ovo, nadam se da će vam biti od koristi – da konačno svi zajedno shvatimo kako ovo čudo funkcioniše.

Prijatan dan!

The post Konačno jednostavno objašnjenje: šta je blockchain, Bitcoin, majnovanje, i kriptovalute appeared first on Istok Pavlović.

Vinsent Van Gog je jedan od najvećih slikara svih vremena. Većina ljudi na svetu zna da prepozna bar 2-3 njegove slike.

Isto tako, većina ljudi zna da Van Gog tokom svog života nikada nije uspeo da proda nijednu sliku. Tek nakon njegove smrti slike su dobile na vrednosti.

Ali, da li ste se ikada zapitali kako se ovo desilo? Šta je to doprinelo da Van Gog od neuspešnog slikara postane “jedan od najvećih slikara ikada”?

Oni koji znaju malo bolje istoriju umetnosti, znaju i odgovor. Osoba zbog koje je Van Gog postao “jedan od najboljih slikara svih vremena” zove se Jovana. Evo je na slici:

Ali kako? Šta je to ova Jovana uradila?

Jovana je bila udata za Van Gogovog rođenog brata koji se zvao Teodor, Teo.

Vinsent Van Gog je imao jako težak i buran život, a brat mu je bio jedini oslonac u životu. Brat je pomagao Vinsentu, slao mu novac da preživi dok se bavio slikanjem na selu, i najvažnije od svega – njih dvojica su stalno razmenjivali pisma.

Šta god da se dešavalo u burnom životu Van Goga, on bi napisao pismo svom bratu u kojem bi mu sve te stvari opisao. Napisao mu je preko 600 pisama, dok se nije ubio u 37-oj godini života. Nekoliko meseci kasnije umro je i njegov brat Teo.

Jovana je ostala sama, u kući prepunoj Van Gogovih slika, i njegovih pisama. Slike su bile prelepe, ali u tom trenutku bezvredne. Svet nije znao za njih.

Jovana je tada odlučila da uradi ključnu stvar, koja bi mogla da se nazove “najboljom marketinškom kampanjom u istoriji slikarstva”:

Sakupila je sva Van Gogova pisma, i objavila ih u knjigu.

Knjiga se pokazala kao veoma uspešna, i počela je da se prevodi na sve svetske jezike. Odjednom, ljudi su dobili direktnu verziju Van Gogovog tragičnog života, iz dana u dan, tokom niza godina kada je grcao i pokušavao da se izbori kao slikar. Njegovi ljubavni jadi, muke sa Pol Gogenom, bolest brata, svi detalji.

Tog momenta, vrednost Van Gogovih slika je počela je da raste u nebesa, da bi na kraju dostigla milionske cifre i kultni status.

Šta se zapravo desilo?

Ljudi su dobili fenomenalnu priču, koja je postala vezana za “proizvod”. PRIČA je postala integralni deo njegovog dela, a ne samo slike.

Dok gledamo “Zvezdanu noć” i divimo se Van Gogovim fantastičnim nebeskim vrtlozima, istovremeno zamišljamo usamljenog, slomljenog Vinsenta koji sedi na prozoru male seoske kuće u pet ujutru i gleda u nebo koje je počelo da se pretvara u ranu zoru. O čemu li razmišlja? Kakve muke su ga sustigle? To su sve stvari o kojima razmišljamo dok gledamo u njegove slike.

Da Jovana nije objavila ova pisma, ne znamo šta bi se desilo. Možda bi njegove slike zauvek istrunule po tavanima i podrumima raznih kuća u Francuskoj i Holandiji.

U svakom slučaju, na ovom primeru se najbolje vidi šta se dešava kada imamo jaku priču koja je vezana za brend. U slučaju Van Goga, ako posmatramo iz domena marketinga, to je doprinelo da vrednost njegovog brenda poraste milion puta.

Ovo što sam sada opisao, u marketingu se zove storytelling.

Storytelling

Dobra priča je upravo stvar koja izdvaja velike, poznate brendove, od nekih mediokritetskih. Kada imate dobru priču, nema mnogo problema oko marketinga. Potrebno je da učinimo da što više ljudi čuje našu priču. Ako je priča jaka, i dobar proizvod, onda sve ide glatko. Novinari će objavljivati tekstove o vama, besplatno. Jer oni traže priču, željni su dobre priče. Priča se polako širi organski, i to je ono što zovemo PR.

Ako nemamo priču, ako smo dosadni, onda moramo da plaćamo da “na silu” pričaju o nama i to ima neke efekte, ali uglavnom slabe.

Ili, kako je to nedavno izjavio Elon Musk:

Hajde da vidimo još jedan primer.

Anastasia Beverly Hills

Ako ste žensko i pratite trendove u šminci, verovatno znate za brend Anastasia Beverly Hills. Za vas ostale, u pitanju je izuzetno popularan globalni brend, pre svega na Instagramu i YouTubu, i beauty blogerke se “kunu” u ovaj brend, pre svega kada je u pitanju šminka za obrve.

Vlasnica brenda je Anastasia Soare, o kojoj su pisali svi svetski mediji – Njujork Tajms, Gardijan, Vogue, bila je kod Opre Vinfri, a njena šminka se može kupiti u svakoj ozbiljnijoj prodavnici u metropolama širom sveta.

Iza ovog brenda stoji fenomenalna priča. U Srbiji ovu priču ne zna mnogo ljudi, ali u Americi itekako znaju.

Poslušajte njenu priču.

Anastasia Soare je Rumunka koja je se rodila u Konstanci (grad na Crnom Moru). Tu je otvorila svoj kozmetički salon 80-tih godina, kada je imala dvadeset i nešto godina.

Da stavimo stvari u perspektivu – zamislite devojku od 23 godine koja otvara svoj kozmetički salon u Leskovcu ili u Jagodini. To je bila njena polazna tačka.

Sada vas već verovatno zanima – kako je uspela odatle da dođe do ovoga danas. Osetili ste da tu postoji neka dobra priča, i želite da čitate ovo do kraja.

Krajem osamdesetih, Anastasia je shvatila da neće daleko dogurati u Rumuniji, socijalističkoj državi koja sputava svaki vid kreativnosti i ideja. Želela je da ode na mesto gde su ljudi sa idejama mnogo bolje prihvaćeni.

Spakovala se i otišla u Ameriku, sa malom ćerkom i mužem. Bez znanja Engleskog. U Los Anđelesu se zaposlila kao kozmetičarka jer je bila dobra, a mogla je da radi taj posao bez znanja jezika u početku.

Anastasija je u svet kozmetike i lepote uvela jednu stvar koja je zahvaljujući njoj danas postala izuzetno popularna, a u to vreme nije postojala.

Obrve

“Zašto Amerikanke ne obraćaju pažnju na obrve?”, pitala je Anastasija svoju gazdaricu. U to vreme, obrve se jednostavno nisu radile, polagala se pažnja na sve ostalo na licu. Gazdarica joj je rekla da je to nebitno.

Anastasija je u slobodno vreme odlazila u biblioteku i čitala knjige iz istorije umetnosti. Tu je shvatila da su svi renesansni slikari polagali izuzetnu pažnju obrvama na svojim portretima, pre svega Leonardo Da Vinči.

Renesansni slikari su smatali da su obrve najvažniji detalj na svakom portretu. Oblik obrva mogao je da učini da osoba deluje nežno, zlokobno, uplašeno, prevrtljivo, nevino. Obrve su bila ključna stvar koja je davala ličnost ljudima na slikama.

Anastasija je polako naučila Engleski jezik i počela je da objašnjava ove ideje renesansnih slikara svojim klijentkinjama. Među poznatim ličnostima na Beverli Hilsu i u Holivodu, pročulo se da u nekom tamo salonu postoji neka Anastasija koja pravi prelepe obrve, i cela njena priča iza toga.

Anastasija u jednom trenutku otvara svoj salon. Neke od prvih klijentkinja bile su joj Sindi Kraford, Naomi Kempbel, Klaudija Šifer, i ostale poznate ličnosti koje su je preporučivale dalje u tom svetu. “Hej, Sindi, mnogo su ti lepe obrve, kako tako dobro izgledaju?” Nakon toga Sindi bi ispričala priču o Anastasiji, i tako se to širilo.

Prolaze godine, i posao se širi. Anastasija otvara svoje salone širom Amerike, i lansira svoju liniju kozmetike: “Anastasia Beverly Hills”

Obrve i briga o obrvama postaju jedna od najbitnijih tema u kozmetici. YouTuberke koje se bave šminkom imaju danas na stotine klipova o obrvama.

Anastasija je uvela u svet kozmetike ključnu ideju, koju su renesansni slikari još davno otkrili. Znamo kakav je ranije bio trend onih tankih, bezličnih obrva. Obrve su stvar koja je učinila da žene širom sveta izgledaju neuporedivo lepše nego pre 20 godina. Ne samo lepše, obrve bukvalno daju karakter celom licu. To je nešto što je nama ljudima nesvesno ugrađeno u mozak – mozak prvo obrati pažnju na obrve, jer nam one nesvesno daju signale da li je druga osoba tužna, vesela, neprijateljski raspoložena ili ne.

“Tanke obrve ne samo da su ružne, već deluju da osoba izgleda starije”, rekla je Anastasija. “Znate li one glumice iz starih crno-belih filmova, poput Marlen Ditrih? U tim filmovima one izgledaju kao da imaju 40-50 godina, a zapravo su imale 20. Samo zbog ultra-tankih obrva koje su tada bile popularne.”

Jedan od ključnih momenata desio se kada je Kim Kardašian objavila da je Anastasija zadužena za njene obrve. To je učinilo da njen brend postane izuzetno popularan na društvenim mrežama, gde je Kim influenserka broj jedan.

Upoznajte Anastasiju:

Anastasijina priča je inspirativna, čak i za ljude koji se ne bave kozmetikom. Čak i ako mislite da je cela ta industrija površna, morate da skinete kapu za ideju i za dobru priču.

Anastasija je zapravo uzela već dobru priču – o tehnikama Leonarda Da Vinčija, i na bazi te nje napravila je svoju dobru priču . To nije priča koja je “izmišljena za potrebe marketinga”, to je nešto realno u šta je ona duboko verovala.

Kao i sa Van Gogovim slikama, kada uzmete u ruku kutiju na kojoj piše “Anastasia Beverly Hills”, to nije samo “dobra šminka”, istovremeno se oseća i cela njena priča, priča o ženi koja je jednom davno došla iz neke istočnoevropske države, o ženi koja je verovala u svoju priču i promenila estetske standarde celog sveta. Anastasija je danas poznata kao “kraljica obrva”.

Šta je zaključak?

Vrhunski brendovi imaju dobru priču, to je ono što im daje vrednost. Ako nema priče, onda je mnogo teže probiti se na tržištu.

Mnoge stvari o kojima pričamo u digitalnom marketingu zasnivaju se na nekom gledanju u brojeve, analitici, optimizaciji konverzija, retargetingu, CRM-u, pikselima… Sve je to ok – ali ako sam brend u startu nema dobru priču, onda je sve to jedno veliko natezanje i ceđenje suve drenovine.  Jer, sve te stvari služe da vaša priča dođe do što više ljudi za što manje uloženog novca. Ako je priča dosadna – biće teško. S druge strane, ako je priča dobra, potrebno je mnogo manje ulaganja.

Van Gog je imao jednu jedinu “kampanju” za svoje slike, pre tačno sto godina – kampanju koju je napravila Jovana, tako što je jednostavno ispričala njegovu priču. Anastasija je gurala svoju priču.

Ako danas uđete u “Sephoru” (multibrand prodavnicu šminke) bilo gde u svetu, u centru pažnje su isključivo novi brendovi koji imaju neku dobru priču iza sebe, brendovi koji su ponikli na YouTubu i Instagramu pre nekoliko godina, brendovi od ljudi koji su imali svoju dobru priču. “Stari brendovi” kozmetike su posali dosadni, jer je njihova priča dosadna.

Koja je vaša priča? Da li imate priču koja može da pogodi neke ljude u srce? Ako je odgovor “ne”, bacite se na razmišljanje. Ako je odgovor “da”, ispričajte tu priču na način koji je danas pogodan – video klipovi, Instagram, YouTube. Jer brend nije ništa drugo do proizvod uz koji je vezana dobra priča.

The post Storytelling, čarobni sastojak marketinga appeared first on Istok Pavlović.

Newsjacking je odgovor na magično pitanje “kako da moj brend bude zanimljiv na društvenim mrežama”

Princip je vrlo jednostavan: čim se pojavi nešto o čemu svi pričaju, mi gledamo da što pre izbacimo neku foru koja je referenca na tu aktuelnost a sadrži i naš brend. Kad kažem što pre, to znači u prvih 24 sata ili manje.

Evo odmah vrlo aktuelnog primera: prvi snimak crne rupe koji je preplavio mreže.

U roku od deset sati, IKEA Srbija je objavila ovo:

 

Ovo je Newsjacking.

Newsjacking izaziva najbolju moguću reakciju pratilaca na mrežama, jer vam daje osobine koju danas retko ko ima: spontanost i brzina.

Uostalom, pogledajte komentare, kako ljudi reaguju na ovo: 

 

Verovatno ste i ranije viđali po mrežama ovakve primere, ali možda niste znali da se to zove NEWSJACKING. Termin je inače popularisao David Meerman Scott u knjizi The New Rules of Marketing and PR. To je igra reči od fraze “hijacking”, što znači “otmica” – vi ovde praktično “preuzimate” aktuelnost i remiksujete je za svoje potrebe.

 

Newsjacking diferencira  “cool brendove” i “smarače” na mrežama

Ako pogledate brendove čiji su profili na mrežama dosadni, primetićete jednu simptomatičnu stvar: oni nikada ne newsjackuju.

Svaki njihov post, svaka objava i slika je medijski autistična, u smislu da nema nikakvog naslanjanja na aktuelna, iznenadna dešavanja iz popularne kulture, a to je upravo ono što je suština društvenih mreža.

Pritom ne mislim na stvari kao što je Dan Zaljubljenih, prvi dan proleća, rođendan Nikole Tesle i slično. To nisu iznenadne stvari. To su stvari koje oni planiraju dve nedelje unapred, kao i ostale objave iz medija plana. Newsjacking mora da bude iznenadan i planira se isključivo danas za danas.

 

Evo još nekoliko primera:

Moj omiljeni primer je Norwegian Airlines. Jedan dan nakon što su raskinuli Bred i Anđelina, oni su objavili ovaj oglas u novinama:

 

KitKat je odmah odreagovao kada se pojavila vest da se novi iPhone 6 Plus savija u džepu…

We don't bend, we #break.
#bendgate #iPhone6plus pic.twitter.com/uippCg4kCi

— KITKAT (@KITKAT) September 24, 2014

…a kada je ceo Internet raspravljao koje je boje haljina, Dunkin’ Donuts je izbacio ovo:  

Doesn't matter if it’s blue/black or white/gold, they still taste delicious. #thedress pic.twitter.com/Oq8srrAKnd

— Dunkin' (@dunkindonuts) February 27, 2015

 

Kada je Luis Suarez po ko zna koji put ujeo protivničkog fudbalera na Svetskom prvenstvu 2014, Snickers je odreagovao sa ovom objavom. Obratite pažnju na vreme kada je slika postavljena – svega nekoliko sati nakon ujeda o kojem su svi pričali.

Hey @luis16suarez. Next time you're hungry just grab a Snickers. #worldcup #luissuarez #EatASNICKERS pic.twitter.com/3RAO537HjW

— SNICKERS® (@SNICKERS) June 24, 2014

To nas dovodi do jedne veoma bitne teme. Kako se pravi newsjacking marketing content?

Jedna stvar je presudna. A to nije kreativnost. Glavna stvar je:

BRZINA

Cela poenta je da se odreaguje izuzetno brzo. Čim se trend dogodi, kreativni tim treba da bude na vezi sa menadžementom i da se u roku od nekoliko sati smisli i realizuje ideja.

Evo jednog grafikona koji opisuje koliko je zapravo tajming bitan:

Najbolji primer kako ovaj grafikon funckioniše u praksi je čuveni post koji je Oreo postavio u trenutku kada je nestala struja u dvorani tokom finala NFL 2013. Mreže su eksplodirale, svi su zbijali fore i pošalice. U roku od pola sata Oreo je izbacio na Tviter ovaj post, koji se u literaturi smatra za najbolji newsjacking primer ikada:

 

Power out? No problem. pic.twitter.com/dnQ7pOgC

— Oreo Cookie (@Oreo) February 4, 2013

Ovo je zapravo igra reči, jer “dunk” znači zakucavanje, kao u košarci, a sa druge strane “to dunk” je “umakati”, kao kad se umače kolačić u (crnu) kafu. Stoga je copy “You can still dunk in the dark” perfektna igra reči.

Ovaj tvit je eksplodirao, a eksperti širom sveta su pisali tekstove kako je Oreo označio početak ere real-time advertisinga, što je drugi termin za newsjacking.

Pisalo se o tome kako je klasičan isplanirani advertajzning dosadan za društvemne mreže i kako će pobednik u budućnosti biti onaj ko bude najbrži a ne najkreativniji. Sa čime se potpuno slažem.

Ono što je zanimljivo je proces kojim je ovaj tvit nastao. Evo kako se to desilo.

Ko ima posla sa agencijama i klijentima, zna da se postovi uglavnom planiraju po nedelju-dve unapred,  taj sistem ovde ne pije vodu.

Evo kako priču počinje kreativni direktor agencije 360i, koja radi Oreo: 

 

Struja je nestala malo posle poluvremena. Sedeo sam u fotelji i jeo cepkanu prasetinu. Bilo nas je desetoro u prostoriji agencije. Ustao sam i rekao "Ajde da smislimo nešto"!

U roku od 5 minuta smislili su copy, “You can dunk in a blackout”, i uradili su grafički prikaz ovog keksa. Poslali su Danijeli iz Orea, i ona je predložila korekciju: “You can still dunk in the dark”. Korekcija usvojena. Post objavljen u roku od deset minuta od nestanka struje.

Reakcija je bila masovno oduševljenje publike širom sveta – Oreo je postao heroj momenta. 

 

Kao što vidite, ovde je presudna brzina i spontanost. S tim u vezi, postoji jedna stvar koja je najveći neprijatelj spontanosti na društvenim mrežama.

Njegovo ime je:

Plan objava na društvenim mrežama

Marketing agencije uvek prave plan aktivnosti, šta će kada biti objavljeno, kog dana i u koliko sati. Ti postovi se spremaju po dve nedelje unapred, odlaze kod klijenta na odobravanje, vraćaju se po pet puta tamo i nazad, ispravlja se svako slovo…

I to na kraju izgleda nekako ovako:

Na prvi pogled deluje da je ovo odlično, planiranje je odlika ozbiljnih profesionalaca, samo amateri ne planiraju, jel tako? 

Ali društvene mreže ne funkcionišu tako.

 

Život je ono što se dešava dok se vi bavite drugim planovima.

Osnovni problem je što sa planom rada, mi pokušavamo da nametnemo ljudima nešto što nije aktuelno.

Sa druge strane, svakog dana na društvenim mrežama postoji jedna aktuelna tema o kojoj svi pričaju. Društvene mreže diktiraju nama šta da radimo, obratno ne ide.

To je kao da sedite u kafani za stolom, i svi pričaju o tome kako su se smuvali Željko i Marija, a usred tog razgovora vi se javljate i kažete: 

– “E, ljudi, a znate da ja imam komšiju koji živi u Australiji i sad je baš kupio francuskog buldoga?”

– “Kakve veze to ima sa bilo čim?? Mi celo veče pričamo o Željku i Mariji, otkud ti sad to???”

– “Pa znate, meni je to u medija planu… pre nedelju dana sam smislio da ću vam to reći večeras, da bih bio zanimljiv u društvu i da biste me prihvatili…”

– “Koji si ti smarač. Nećemo te više nikad zvati. “

Ako mi pravimo naš media plan nezavisno od toga šta je trenutno aktuelno, teško ćemo se ikada izdvojiti iz kategorije “smarači”. To mogu da budu najkreativniji postovi na svetu, ali ako nema nikakvog vezivnog tkiva sa trenutnim kontekstom sveta oko nas, džabe sve.

Svaki plan rada na mrežama mora da sadrži stavku:
“Bar jednom nedeljno izbacićemo foru koju pravimo danas za danas, vezano za današnju aktuelnu temu”

To znači da, ako se nešto dogodi u sedam uveče, vi morate da imate neku foru spremnu već za devet-deset uveče, najkasnije sutra ujutru. Da, mora da se radi van radnog vremena

Naravno, ne kažem da ne treba imati plan – nije realno da svaki dan “newsjackujemo”.

Kako da izmerimo konverzije od ovih postova? Gde je tu prodaja?

Ne može da se izmeri. Ove stvari služe isključivo za jačanje brenda. Da bi nas ljudi voleli . A kada nas ljudi vole, onda ne moramo da plaćamo za njihovo interesovanje. Doći će kod nas jer su nas zavoleli. Građenje brenda služi za to da ne moramo doveka da sipamo pare u direktni marketing.

Kačenje na duže trendove

Nekada možemo da se nakačimo na stvari koje nisu toliko kratkotrajne. Na primer, dok ovo pišem bliži se nova, finalna sezona Game Of Thrones. To je prilika za newsjacking koji nije “danas za danas”, već imamo malo više vremena da smislimo foru.

Evo recimo šta su tim povodom izbacili u “Glazuri“, to je lanac lokala za krofne. Imaju najkreativnije krofne u Beogradu:

 

View this post on Instagram

A post shared by Donuts Coffee Churros (@glazura_bg) on Apr 9, 2019 at 5:14am PDT

Inače, ove krofne mogu zaista da se KUPE kod njih u radnji (imaju nekoliko lokala u Beogradu.

Ovo je nešto što oni stalno rade, šta god da je aktuelno, oni naprave krofne koje su referenca na tu aktuelnost.

Dakle, u Glazuri newsjackuju sopstveni proizvod, a ne samo objave na Fejsu i Instagramu! 

I naravno, ovo im dovodi veliki broj novih i starih kupaca u radnju, kao i porudžbine za dostavu.

Neki primeri iz moje prakse

 

2010 godine sam za jednu noć napravio igricu pod nazivom “Gej Protiv Navijača”, kada se pojavila informacija da se navijači spremaju da razbiju gej paradu. 

Tada nisam ni znao da se to zove newsjacking, jednostavno imao sam oduvek prirodni osećaj da ove stvari treba raditi. Uzmeš nešto o čemu svi trenutno pričaju i napraviš foru na račun toga. Nema boljeg načina za privlačenje pažnje.

Igra može i dan danas da se igra ovde.

Igrica je u roku od nekoliko sati postala viralna. Puštena je u petak oko podneva, a već isto veče našla se u dnevniku RTS-a.  Sutradan je bila na nasovnoj strani ALO, i sve novine su pisale o tome. Ako izguglate termin “gej protiv navijača”, videćete da nema medija koji nije objavio vest.

Ulaganje za PR: nula dinara. Dobitak: medijski prostor vredan milione. I da, naš portal je duplirao posete preko noći.

 

Drugi primer je igrica Sastavi Svoju Vladu, newsjackovanje aktuelne krize oko sastavljanja vlade u Srbiji.

Imam još masu svojih primera, i na stranom i na domaćem tržištu, pisaću o tome nekom drugom prilikom.

Nego da se vratimo na Game Of Thrones. Evo još nekih primera, šta ljudi rade:

 

There is only one thing we say to hunger. Not today! RU watching? #GOTPremiere pic.twitter.com/yh4hXSKnHJ

— Pringles (@Pringles) April 6, 2014

Winter is coming and we're bringing the fire with Smoky Grilled goodness! #GoTS7 #GOT pic.twitter.com/dHruxkXFaF

— KFC India (@KFC_India) July 15, 2017

Čak i Donald Tramp newsjackuje Game Of Thrones. Zapravo, on je tata za sve marketinške tehnike za loženje masa. 

pic.twitter.com/iSFAokoIP7

— Donald J. Trump (@realDonaldTrump) January 6, 2019

Newsjackovanje kroz ozbiljan blog post

Ljudi vezuju newsjacking samo za zezanje i duhovite slike, ali ne mora da bude tako. Ovo možemo da radimo i ako smo veoma ozbiljan brend.

Na primer, kada se završila kompletna serija Breaking Bad, ovaj časopis je obavio veoma ozbiljan tekst pod nazivom “Šta Breaking Bad može da nas nauči o investiranju“. Verujem da su tada dobili ogroman broj novih fanova i da su ljudi obratili pažnju na njih.

Dovoljno je samo da se bustuje ova objava na Fejsbuku i da se targetuju fanovi serije , sa “narrow audience” sužavanjem na “finance” kao interesovanje.

Loši primeri

E da, stvarno. Može li nešto da pođe naopako ako pokušavamo da radimo ove stvari?

Naravno. Postoje neke veoma senzitivne teme sa kojima se ne treba igrati. Mnoge od ovih stvari su “na ivici”. Generalno, kada radimo ove stvari uvek će biti jedno 10% hejtera, ali to ne treba da nas tangira. Bitno je samo da ne radimo nešto što zaista nije moralno.

Na primer, AT&T koji pokušava da reklamira svoju mrežu kroz smrt hiljada ljudi,

…ili ovi koji koriste uragan koji je pobio silne ljudi da dovedu malo traffica na svoj shop:

Zaključak

Ovo nije za svakoga. Ne treba veliki budžet da bi se ovo radilo, zapravo često je dovoljan samo vispren mozak. Ali ovo nije za vas ako imate stav “ja volim sve da isplaniram mesec dana unapred, ne radim ništa na brzinu”, ili ako imate agenciju koja ima takav stav.

Efekti mogu biti sjajni, ako radite ovo redovno imaćete jak, prepoznatljiv brend i bićete najzabavniji profil na društvenim mrežama.

E da, kao što vidite i ja newsjackujem sa ovim blog postom. Trenutno je aktuelna prva slika crne rupe, pa sam to uzeo za glavni primer.

Za kraj, evo da završimo sa trenutno aktuelnom crnom rupom, kao što smo i počeli. Post od Durexa:

Ovo je recimo negde na granici dobrog ukusa, tj. za mnoge je previše.

U svakom slučaju – sada kada znate za ovo, počnite da primenjujete! I šaljite mi primere kada objavite nešto što je uspelo :)

The post Newsjacking – kačenje na aktuelnosti appeared first on Istok Pavlović.

Dobio sam bezbroj poruka da napišem GDPR vodič, i evo, ovaj tekst treba da odgovori na najčešća pitanja koja svi mi imamo.

Da bih napisao ovaj tekst, konsultovao sam se, po mom mišljenju broj 1 ekspertom za GDPR kod nas, advokatom Aleksandrom Ugljevarevićem. Prvo smo imali dugačak razgovor-intervju, a onda sam ja još dodatno istražio po netu i ispisao sve što ovde vidite.

No, i pored toga, odmah želim da stavim:

ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI

Ovo što piše u tekstu nisu pravni saveti i ne treba da ih uzimate kao takve. Ja nisam odgovoran za bilo kakve probleme koje možete imati zbog kršenja GDPR regulativa. Ovo je blog post jednog blogera koji daje svoje mišljenje i na svoju ruku interpretira najčešće GDPR nedoumice.

Pošto je to jasno, možemo da pređemo na temu.

Šta treba da uradim da bih bio GDPR compliant?

Mnogi ljudi misle da se GDPR rešava tako što se instalira na sajt nekakav “GDPR plugin”, ili se copy-pejstuje neki gotov tekst i to stavimo u nekakav privacy policy na sajtu, samo zamenimo ime firme sa našim. Ili da samo treba da stavimo onaj popup sa gomilom teksta koji niko ne čita, i dugme “slažem se”.

Nažalost, GDPR ne može da se reši “u dva klika”. Internet je prepun ljudi koj žele da kapitalizuju na račun GDPR panike, da iskoriste to što su se svi uplašili od onih milionskih kazni o kojima pišu klikbejt novinari, i zato ćete naleteti na razna takva instant “rešenja”.

 

Kod GDPR-a, ne postoji “one size fits all” rešenje. Umesto toga, odvojite vreme da pročitate ovaj tekst, da biste shvatili šta vi zapravo radite sa podacima vaših korisnika i gde vas GDPR klasifikuje. Na kraju teksta će vam biti jasno i šta treba da uradite.

 

NEMOJTE ČITATI OVAJ TEKST “NA PRESKOK”

Ako budete čitali samo sekcije koje vas zanimaju na osnovu podnaslova, nećete ništa razumeti, ili još gore, pogrešno ćete razumeti. Morate prvo da naučite šta koji GDPR termin znači, jer ćemo te termine da koristimo u kasnijem delu teksta. 

Velike kompanije već odavno imaju nekog ko im sve ovo uteže i brine se redovno o tome. Ovaj tekst je namenjen za mala i srednja preduzeća, da ih uvede u priču. I naravno, GDPR je mnogo širi od samo marketinga, odnosi se na celo poslovanje. Ja se ovde fokusiram samo na marketing.

Opet, ako želite da budete 100% sigurni šta radite, idite na konsultacije kod nekog ko je GDPR stručnjak (kasnije u tekstu pomenuću i kako da izaberete tog stručnjaka).

Za početak, bitna napomena:

GDPR ne važi samo ako poslujete u EU – važi i u Srbiji

GDPR je napravio revoluciju u smislu da se primenjuje i van teritorije EU. Bilo koji sajt/aplikacija/kompanija koja nudi svoje usluge ili proizvode licima u EU ili prati ponašanje lica u EU (čitaj ‘cookies’, pixel…), u obavezi je da se uskladi sa GDPR-om.

Da, u Srbiji od avgusta 2019 godine počinje da se primenjuje Zakon o zaštiti podataka o ličnosti koji je isti kao i evropski GDPR, tako da sve ovo možete da uzmete kao relevantno i za našu državu.

Prvi korak je da razumemo suštinu GDPR-a, i zašto je on zapravo donet.

 

Zašto postoji GDPR?

Nikada u istoriji čovečanstva nije se dogodilo da 2-3 firme toliko narastu preko noći i da odjednom drže celo čovečanstvo “u šaci”. Pre svega Facebook, Google, i ostala zvučna imena. Oni imaju zastrašujuću količinu podataka o svima nama. 

GDPR je napravljen pre svega zbog njih. To znači da Zuckerberg ima mnogo više razloga da se znoji oko GDPR-a nego tamo neki mali online shop iz Srbije. 

Svaka inovacija u tehnologiji nosi sa sobom i mogućnosti zloupotrebe koje nisu ograničene zakonom jer se tehnologija mnogo brže razvija od zakona koji je reguliše. Zato se s vremena na vreme uvode ove nove regulative, da zaštite građane. Recimo, kad su se pojavili dronovi, vrlo brzo smo dobili regulative, čiji je cilj da spreče da se neko povredi, ili da se sruši avion prepun putnika jer je neko pustio drona pored aerodroma. 

Isti cilj ima i GDPR – da zaštiti građane.

Zakon je predložen još 2012, i velike IT kompanije su se dugo opirale. Donošenje GDPR-a je bila velika borba, oni su sipali veliku lovu u lobiranje da se zakon ne izglasa. Jer, njihov biznis model se zasniva na našim podacima. Uz teške muke, GDPR je ipak usvojen 2016. godine.

Da biste shvatili šta treba da radite, prvo je potrebno da razumete osnovne termine GDPR-a. Ovo je toliko važno, da ću da izdvojim u poseban blok:

 

Da biste razumeli šta treba da radite po pitanju GDPR-a, morate da naučite šta znače određeni GDPR termini. Tek tada ćete skontati koji od tih termina se primenjuje na vas.

GDPR terminologija

 

Controller (rukovalac)

Onaj ko kontroliše podatke. Na primer, ako vi sakupljate email adrese na vašem sajtu, vi ste controller. Vi odlučujete šta ćete da radite sa tim adresama.

Processor (obrađivač)

Onaj ko procesuira podatke koje je kontroler sakupio. Recimo, ako koristite firmu Mailchimp da sakupljate adrese ljudi i šaljete im poruke, Mailchimp je processor.

Vi izdajete komande Mailchimp robotu šta da radi sa adresama i kad šta kome da šalje, on ne radi ništa “na svoju ruku” sa tim podacima. Dakle, vi ste kontroler, on je procesor.

Personal data (lični podaci)

Da biste znali da li se GDPR odnosi na vas, morate da znate da li su podaci koje skupljate lični ili ne.

Lični podaci su sve ono na osnovu čega možete da identifikujete određenu osobu. Neke stvari su očigledne, na primer, ime i prezime, ili email adresa. Međutim, tu spadaju i stvari kao što je IP adresa, GPS lokacija, i slično.

Data protection officer – DPO (lice za zaštitu podataka o ličnosti)

Ovo je osoba koja je u firmi zadužena za brigu da sve aktivnosti budu “GDPR compliant”. Ova osoba može da bude stalno zaposlena, ili da se angažuje kao spoljni saradnik.

Po zakonu ste dužni da imate data protection officera ukoliko se srž vašeg biznisa zasniva na prikupljanju i obradi ličnih podataka.

Na primer, bolnica koja ima veliki broj pacijenata i obrađuje veliki broj osetljivih podataka mora da ima DPO. Ali, lokalni stomatolog iz Kragujevca koji beleži podatke o svojim pacijentima ne mora da ima posebnog DPO.

Sada dolazi veoma važan korak – da definišemo koji sve osnovi prikupljanja podataka postoje. Osnov obrade se određuje u odnosu na svrhu zbog čega prikupljate lične podatke (marketing, ugovor, radni odnosi…). Jednom kada znate ove osnove, tada ćete znati šta da radite.

Mogući osnovi prikupljanja podataka

GDPR definiše šest osnova za prikupljanje podataka. Vaš zadatak je da ovo pročitate i da ukapirate u koji od ovih šest spada ono što vi radite (ili planirate da radite).

Za naše, praktično i svakodnevne potrebe marketinga, bitno je da zapamtite načine 1, 2 i 6. Njih sam označio crvenom bojom.

1. Pristanak (consent)

Pristao sam da dam svoj podatak za određenu namenu. Na primer, uneo sam svoju email adresu da biste me kontaktirali povodom prodaje životnog osiguranja. To ne znači da sutra možete da me kontaktirate povodom ponude kredita za stan.

 2. Ugovor pri kupovini

Dajem svoje podatke jer mi je jasno da bez njih ne može da se obavi transakcija. Na primer, kupujem na sajtu i ostavljam email adresu da bih tamo dobio račun, podatke oko isporuke itd. Takođe, ostavljam broj telefona i adresu da bi me kurir kontaktirao oko dostave.

3. Zakonski

Zakon je propisao da taj podatak mora da se uzme. Npr. poručujem tri flaše viskija online, moram da unesem datum rođenja da bih dokazao da nisam maloletan.

4. Životni interes

Ako neko padne u nesvest na ulici, vi imate pravo da izvučete njegov telefon i ličnu kartu iz džepa i da zovete rodbinu (i hitnu pomoć, naravno!)

5. Javni interes

Na primer, država postavlja kamere po ulici da bi zaštitila građane od terorizma itd.

6. Legitimni interes

Ova stavka je jako važna za nas iz marketinga, i generalno kroz nju mogu da se opravdaju mnoge stvari koje marketari rade, ali je veoma podložna i zloupotrebi.

Legitimni interes je kada neko smatra da ima legitimno pravo da me kontaktira jer misli da može da mi pomogne. Na primer, ja prodajem softver za stomatologe koji im olakšava posao. Pronađem kontakt  jednog stomataloga na njegovom sajtu, i pišem mu email u kojem se predstavim, objasnim kako softver radi, i predložim da se sastanemo da mu pokažem demo. To je ono što u B2B marketingu zovemo email outreach.

U ovom slučaju ja mogu da se pozovem na legitimni interes, jer se taj neko bavi veoma specifičnom vrstom posla i ja nudim nešto što može da unapredi njegovo poslovanje.

S druge strane, kada bih se javio tom istom stomatologu sa idejom da mu ponudim životno osiguranje, tu više ne može da se govori o legitimnom interesu, jer ja nudim nešto što niej specifično vezano za njegov posao.

Kao što vidite, legitimni interes nije egzaktno definisana stvar, i zato je zanimljiva. Mnoge marketinške metode iz pre-GDPR ere danas pokušavaju da se provuku kroz ovaj “legitimni interes”. Budite veoma pažljivi.

Ko definiše legitimni interes? Ako sam ja neki spamer koji šalje raznim nepoznatim ljudima emailove za prodaju parfema, u teoriji ja mogu da se pozovem na legitimni interes i da kažem “svako želi da miriše lepo, ja želim da pomognem ljudima”. Međutim, legitimni interes se zasniva na zdravorazumskim očekivanjima. 

Znači, ako proizvođač softvera za stomatologe kontaktira stomatologa, to spada u zdravorazumsko očekivanje, nešto sa čime bi se većina ljudi funkcionalnog stanja svesti na ovom svetu složilo da je ok. Stomatolog razvija svoj biznis i pretpostavka je da želi da ga unapredi, pa ukoliko taj softver zaista njemu olakšava posao može se pretpostaviti da bi mu bio zanimljiv.

Legitimni interes uglavnom može biti legitiman u B2B transakcijama. 

Vratićemo se kasnije na sve ove termine, kada budemo razmatrali neke primere uklapanja marektinga u GDPR.

Sada kada smo definisali termine, hajde da vidimo kako da ih primenimo u praksi.

Šta je sa cookies na sajtu?

Cookies, kao što znamo, služe da neki podaci o posetiocu našeg sajta ostanu zapamćeni u browseru.

Ljudi često misle da se samo GDPR bavi regulativom cookies-a. Međutim, time se bavi i jedna druga, srodna regulativa koja se zove ePR (ePrivacy regulation). Trenutno se u EU radi na novoj regulativi ePR, koja će zameniti ePD, sličnu uredbu iz 2002,  i koja će biti komplementarna GDPR-u.

Kad se kaže GDPR, uglavnom se misli na GDPR i ePD u paketu, ali eto, čisto da znate šta je šta.

U zavisnosti od toga kako koristimo cookije sakupljamo na sajtu, moramo ili ne moramo da stavimo popup obaveštenje posetiocima sajta kada prvi put dođu.

Da li moram da stavim popup koji traži od posetioca dozvolu za cookies?

GDPR kaže da moramo da tražimo dozvolu ukoliko u naše cookies smeštamo lične podatke.

ePD kaže da moramo da tražimo dozvolu za sve cookies osim za one koji su neophodni za normalno tehničko funkcionisanje sajta.

Na primer, imam sajt na kojem posetioci mogu da biraju da li je pozadina crna ili bela, i to smeštam u cookie da bude zapamćeno za sledeći put. 

Međutim, ako se u cookies smešta bilo kakav lični podatak, onda moramo da tražimo dozvolu pre nego što se taj cookie aktivira. Idite gore i ponovo pročitajte šta se sve smatra za lični podatak – IP adresa, itd.

S obzirom da danas sajtovi koriste Google Analytics, Facebook Pixel i razne druge pluginove koji pamte makar IP adresu, šansa da ne morate da imate ovu dozvolu je bliska nuli. Zaključak – popup, ili neki drugi način pristanka morate imati (budite kreativni i probajte da zamenite klasične popapove – svajp preko telefona, mahanje ispred kamere telefona…).

 

 

 

Kakav popup da stavim? Da li može samo dugme “slažem se” i sitan tekst pored?

Ovo je tema oko koje ima raznih interpretacija. Naravno, svi mi želimo da što manje narušavamo doživljaj posetiocima. Ako pitate nekog ko je zadužen za marketing u firmi, oni bi najradije stavili nešto ovako, sitno u dnu sajta:

 

Ako pitate nekog ko propagira striktno poštovanje regulativa do najsitnijeg detalja, reći će da posetiocu treba da se otvori nešto ovako, posred sajta u full screenu:

 

Ovo je, dakle, full GDPR kompatibilno rešenje, otvara se prozor u kojem mogu posebno da se čekiraju vrste cookie-a, i po defaultu moraju biti odčekirani svi osim onih neophodnih za normalno tehničko funkcionisanje sajta. Sa druge strane, ovakav doček na landing stranici rasteruje posetioce, povećava bounce rate i drastično smanjuje prihode sajta koji dolaze od marketing cookie-a, jer ljudi treba svesno da ih uključe (jasno vam je da jako malo ljudi to uradi).

Pravo rešenje je zapravo negde između, i zavisi od industrije do industrije. 

Prvi primer se smatra za nedovoljan, po GDPR-u: “Samim korišćenjem sajta smatramo da se slažete”, i golo dugme OK. I automatski se uključe sve vrste cookie-a.  

Drugi primer je verovatno isuviše invazivan. Unesite kreativnost

Međutim, na mnogim sajtovima ćete naći upravo ovakvo rešenje, čak i sajtovima nekih velikih brendova kao što je New York Times. Kako sad to?

To je zato što su se magazini i portali širom sveta dogovorili da budu u ovoj “sivoj zoni”. Cela ta oblast online novinarstva ionako jedva uspeva da se skrpi sa prihodima, poslednje što im treba je da ostanu bez prihoda od reklama koje se zasnivaju na cookies i praćenju ljudi (retargeting). 

Da stavimo stvari u perspektivu: Recimo da imate portal koji živi od običnih Google AdSense reklama, i zarada od toga je 10.000 dolara mesečno. Poslednjih godina pojavile su se header bidding reklame (prostim rečima, retargeting baziran na podacima iz cookies-a, reklame koje vas jure), i kada stavimo ove reklame na naš portal umesto AdSense, zarada ume da skoči i do 20-25 hiljada, znači dvaput više. Takva je bar statistika kod ljudi koje lično poznajem (radi se o portalima na engleskom jeziku).

Ako sada uvedete full GDPR popup, tu je u startu isključena opcija za marketing cookies, i posetioci bi morali svesno da je uključe pre nego što stisnu “OK”, da bi nama radile retargeting reklame. To uradi ispod 10% ljudi, jer kao što znamo, šta god da iskoči ljudima oni samo kliknu na OK, neće da se zamaraju detaljima. To znači da zarada vašeg portala sada spada sa 20.000 nazad na 10.000, samo zbog GDPR popupa.

U marketing cookies spada i Facebook pixel, tako da, ni on više ne radi ukoliko ljudi samo kliknu i nastave dalje. Znači, sa ovakvim rešenjem u problemu je i svako kome se deo poslovanja zasniva na Facebook pikselu.

Generalno, sa stupanjem GDPR-a na scenu nastala je panika, jer mnogim firmama sve zavisi od prihvatanja ovih marketing cookies-a – govorimo o kompanijama vrednim milione, o hiljadama ljudi koji bi ostali bez posla i njihovim porodicama.

To je, dakle, slučaj sa portalima.

Koje bi onda rešenje bilo dovoljno dobro za GDPR, a da omogućava korišćenje marketing cookies-a?

To bi bilo rešenje koje daje ljudima jasnu mogućnost da prihvate ili ne prihvate korišćenje marketing cookies-a, bez ulaženja u detalje.

Na primer, za moj sajt bih uradio ovakav popup u dnu stranice:

Klik na “prihvatam” uključuje sve cookie. Ako neko klikne na “pogledaj sve namene”, dobio bi novi prozor u kojem može posebno da izabere sve vrste cookie-a (marketing, analitika, funkcionalnost…), i po defaultu tu bi bili svi isključeni osim onih vezanih za funkcionalnost.  

To je recimo neko rešenje koje bi bilo prihvatljivo.

Naravno, ovde je i jako važno kako se obratimo ljudima. Pogledajte ovaj naslov, “cenim vašu privatnost”. Mnogi ljudi će samo zbog tog naslova da gledaju blagonaklono na celu ideju.

Uporedite to, recimo sa ovakvim naslovom:

Šta mislite kolika bi bila razlika u broju klikova na “prihvatam” u prvom i drugom slučaju?

Dakle od vašeg umeća obraćanja ljudima zavisi i koliko će ljudi kliknuti na prihvatam! Stavite krupan naslov, a ne sam sitan tekst. I neka taj naslov bude nešto fino i kulturno, da je ljude prosto sramota da ne prihvate.

Dakle, postoje razna rešenja i razne interpretacije. Princip je uvek isti – balansira se između poštovanja svih pravila i praktično upotrebljivih rezultata.

Preporučujem vam da istražite kako su ovo rešili poznati brendovi iz vaše oblasti u ozbiljnim državama kao što je Nemačka:

Uključite VPN i pogledajte kako su to rešili drugi iz vaše oblasti po Evropi

VPN je softver koji vam omogućava da promenite svoju IP adresu, tako da deluje kao da surfujete iz druge države.

Ja recimo koristim HideMyAss koji se plaća. Ali možete skinuti i besplatni VPN TunnelBear koji vam daje 500MB bandwidtha mesečno za džabe, što vam je sasvim dovoljno da napravite istraživanje.

 

 

Na primer, ja imam online shop koji prodaje tehničku robu. Uključiću VPN iz Berlina i otići ću na sajt MediaMarkt.de. Jako je važno da ovo radimo iz incognito prozora u browseru, pored toga što smo na VPN-u. Samo tako ćemo 100% sigurno videti “čistu” situaciju dolaska nove osobe na sajt.

Evo kako se meni otvorio sajt MediaMarkta iz Berlina:

 

 

Zanimljivo. Nema čak ni opcije da se odbiju cookies. (tzv. cookie walls). Samo informacija da se koriste cookies i dugme “slažem se” na nemačkom.

Hajde da odem na sajt njihove konkurencije, Saturn.de (i dalje sam na VPN-u, naravno):

 

Opet isto. Ako otvorim još nekoliko sličnih nemačkih sajtova i dobijem isti rezultat, zaključak je da se u toj oblasti generalno koristi ovakvo rešenje.

Opet, podvlačim, ne znači da je ovo rešenje 100% po GDPR pravilima, već samo da se u toj industriji tako radi. MediaMarkt i Saturn su firme koje imaju advokate čiji jedan sat košta 1000 eura, oni se sigurno ne bi igrali, i iza njihove odluke da ovako podese svoj sajt stoje top-level temeljne analize i tumačenja. Kompanija je procenila rizik koji nastaje kršenjem GDPR-a i verovatno je zaključila da taj rizik nije dovoljan da prestane sa ovakvom politikom.

Ovo takođe ne mora da bude ni trajno rešenje. Možda oni za tri meseca promene način na koji prikupljaju pristanak, jer ih je neko opomenuo.

Ono što je sigurno, to je da one milionske kazne o kojima svi pričaju ne mogu da im pljusnu tek tako. Jer, oni su očigledno pokazali nameru da se usklade sa GDPR-om. 

S tim u vezi, evo jednog bitnog zaključka koji treba da prihvatite:

Nikada nećete biti 100% GDPR compliant

Da, to je nešto sa čime treba u startu da se pomirimo. Možemo da radimo na tome da budemo 90% ili 95% GDPR compliant, ali na 100% nije niko.

Šta god da ste uradili, uvek će postojati neki deo vaših aktivnosti koji može da se popravi, dotera, utegne. I drugo, stalno se pojavljuju nove stvari koje treba uklopiti u postojeće GDPR regulative.

Ono što je važno, jeste da aktivno radite na tome da stremite ka 100%, i da postoji jasna namera da se uskladite.

Evo još jednog mita koji treba da se razbije: 

Ne postoje “zvanični sertifikovani GDPR stručnjaci”

Često ćete naleteti na priče o nekakvim “sertifikovanim GDPR eskpertima”. Međutim, to ne postoji. Ne postoji nikakav zvanični organ od strane Evropske Unije koji sertifikuje nekakve “stručnjake za GDPR” ili “sertifikovane Data Protection Officers”. Postoji samo sertifikacija controlera i procesora i njihovih aktivnosti obrade ličnih podataka. 

Ukoliko vam neko kao konsultant kaže da je sertifikovan za GDPR, to može eventualno da znači da je završio nekakvu obuku od strane neke privatne organizacije i dobio njihov papir, ali to ne mora da govori apsolutno ništa o znanju i iskustvu te osobe. Sa druge strane kompanije i njihovi procesi mogu biti sertifikovani (primer Mailjet).

Znači, ja sad mogu da napravim kurs za GDPR i da izdajem nekakve sertifikate svakom ko plati i odsluša.

 

Dakle, ako ne postoje zvanično sertifikovana DPO lica, kako da izaberete ko će da vam to radi? 

Ja sam na početku ovog teksta pomenuo Aleksanda Ugljevarevića, advokata koji se bavi GDPR-om, i koji do detalja poznaje industriju digitalnog marketinga – a to je najbitnije. On je jedan od prepoznatih stručnjaka kod nas zato što čovek ima veoma ozbiljan portfolio klijenata, velike kompanije iz inostranstva i naše zemlje za koje radi kao DPO, a ne zato što ima ili nema nekakav sertifikat. Plus, zovu ga da govori na konferencijama o GDPR-u i tako dalje.

Dakle, ako procenjujete ko je ozbiljan Data Protection Officer koga želite da angažujete za GDPR, gledajte za koga taj neko već radi i kakvo ima iskustvo. Nije redak slučaj da kompanije angažuju nekog “sertifikovanog GDPR stručnjaka” sa diplomom kao što je ova iznad, koji im potroši šest meseci života i napravi papazjaniju, pa na kraju kada shvate da su pogrešili, raspitaju se malo bolje i pozovu nekog ko se zaista razume da sredi haos koji je napravljen.

Email – šta je sa emailom?

Kada se govori o GDPR-u, email je možda i najčešća tema.

Ovako stoje stvari:

Prvo, verovatno ste čuli glasine da sve email adrese koje ste sakupili pre GDPR-a sada morate da sakupljate ponovo, odnosno da molite već postojeće ljude sa vaše liste da vam daju nekakvu dozvolu. Šta je tu tačno, da li morate, ili ne morate?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, prvo moramo da vidimo šta su uopšte GDPR pravila vezana za email.

1. Nema više ovih fazona:

 

Ne možemo više da “pecamo” email adrese tako što ljudima dajemo besplatnu knjigu ili nešto drugo u zamenu za njihovu email adresu koju ćemo da zatrpavamo ponudama.

Ovo može da se reši na par načina.

Prvi način je da stavimo checkbox za prijavu na newsletter ispod polja za unos emaila. Međutim, taj checkbox mora po defaultu biti deselektovan:

Ovo je NEPRAVILNO

Ovo je PRAVILNO

 

Recital 32 iz GDPR dokumenta kaže ovako:

“Silence, pre-ticked boxes or inactivity should not constitute consent.”

U prevodu, nema mesta preselektovanim checkboxovima. Ili, onaj prvi primer u kojem se ljudi prećutno slažu da daju email adresu u zamenu za knjigu.

E sad, kao što vidite, u ovom “pravilnom” primeru potrebno je da ljudi svesno checkiraju da žele i newsletter, što će mnogo manji broj njih uraditi. Ovo možemo da povećamo kroz sam opis, tako što možda malo više obrazložimo zbog čega će im biti vredan taj newsletter o mršavljenju.

Drugo rešenje za ovaj problem bilo bi da izvrnemo stvari. Dakle – u pravi plan stavimo newsletter, a u drugi plan ovaj besplatan ebook. Ovako nešto:

 

Ovo se smatra za ok jer su ljudi sada jasno dobili do znanja da se prijavljuju na newsletter, a knjiga je tu samo kao dodatni bonus. 

Naravno, i klasična forma za prijavu na newsletter, bez ikakve knjige, je takođe ok, sve dok ljudima jasno stavljamo do znanja da se prijavljjuju i kakve vrste emailova će dobijati.

2. Davanje dozvole mora da bude zabeleženo

Morate imati način da zabeležite da vam je neko dao dozvolu i kada se to desilo. Dakle, nije dovoljno da samo u frontendu imate popup ili checkbox, već je potrebno i da u bekendu u nekoj bazi evidentirate taj pristanak (kroz log).

Znači, ukoliko vaša email forma samo pošalje ovu adresu u nekakvu bazu adresa, kako vi možete da dokažete da je neko tu ukucao svoju email adresu i checkirao “slažem se”?

 

Poznati email servisi kao što su Mailchimp, Mailer Lite, i ostali, već imaju ovo ugrađeno. U njihovoj bazi se pamti za svaku osobu vreme i datum kada su se prijavili na vašu listu. Takođe, servisi koji koriste dvostepenu potvrdu prijave preko maila ostavljaju trag u vidu poslatog emaila. Znači, prijavite se na moj newsletter, ja vam prvo pošaljem jedan dodatni email u kojem morate da kliknete na link za potvrdu prijave, i Mailchimp sve to zabeleži. Time se sprečava mogućnost da neko kupi i nabavi gotovu listu email adresa. U slučaju eventualnog sudskog spora, Mailchimp kao nezavisna strana može da dostavi dokaz da je osoba dala ili nije dala dozvolu da se email adresa koristi.

Evo kako sada izgledaju GDPR ready forme za email na Mailchimpu i Mailer Lite: 

Kao što vidite, ovde se pojavljuje i jedna nova stvar: Dozvola se čekira za svaku namenu posebno. “Email” podrazumeva slanje emailova.

“Customized online advertising” podrazumeva retargeting baziran na email adresi. Na primer, ako ćete uzeti listu emailova i uploadovati na Facebook kako biste napravili custom audience, ljudi moraju posebno da se slože sa tim. Ne možete uzeti tek tako listu emailova koje ste skupili za potrebe slanja newslettera.

U praksi, ovo se masovno ne poštuje. Marketari i dalje uploaduju na Facebook email adrese koje su pokupili po drugim osnovama, jer za sada ne postoji način da znamo da su to uradili. 

Šta je sa B2B email ponudama (email outreach)?

Logično pitanje koje se postavlja je šta sad da rade svi oni koji su navikli na B2B email marketing.

Znači, primer – napravio sam neku smart košnicu za proizvođače meda, koja može da donese duplo više meda nego obična košnica. I sad, hoću da pišem email svim proizvođačima meda u zemlji, da im predstavim proizvod i pozovem na demonstraciju košnice.

Ovde može biti rešenje da se pozivamo na legitimni interes, kao što sam napisao gore.

S obzirom da je proizvođač meda stavio na svoj sajt javno email adresu za kontakt, ja se pozivam na legitimni interes time što mu šaljem predlog kako može da unapredi svoje poslovanje.

Iako taj proizvođač meda ne zna ni da ja postojim, i nije se nikada prijavio na neku moju mejling listu, legitimni interes mi u ovom slučaju daje pravo da ga kontaktiram. Ukoliko je taj proizvođač meda zainteresovan za moju ponudu, onda ulazimo u fazu pregovora i tu se osnov prikupljanja ličnih podataka menja u ugovor (tj. predugovorne radnje).

E sad, ako bi taj proizvođač meda odgovorio sa “hvala, nisam zainteresovan”, a ja i dalje nastavim da ga smaram, onda bi to već izašlo iz domena legitimnog interesa i krši GDPR.

Gde je granica za legitimni interes – o tome smo već pričali gore. Moraju da postoje neka razumna očekivanja, odnosno da je to što mi nudimo firmi smisleno za njihovo poslovanje. Ako kontaktiramo špeditersku kompaniju i nudimo sistem filtera za kamione koji može da im uštedi 100.000 evra godišnje za gorivo, to je legitimni interes. Ako ja kupim 10.000 random email adresa i krenem da nudim ljudima suplemente za mršavljenje, onda postoji samo jedan interes, a to je moj lični da zaradim.

I u primeru sa kamionima i košnicama cilj pošiljaoca je da zaradi, ali postoji sa druge strane i razumno očekivanje da je firma zainteresovana za takav proizvod. To je, dakle, suština legitimnog interesa.

Da li mogu da koristim email adrese kupaca mog proizvoda?

Recimo da imate online shop za foto opremu, i neko poruči od vas objektiv. Da bi se ta porudžbina realizovala, kupac vam ostavlja email adresu, telefon, ime i prezime i gomilu ličnh podataka. Oni se uzimaju po onom osnovu broj 2 – ugovor o kupovini.

Nakon toga, ja uzmem i ubacim tu email adresu na moju mejling listu, i krećem da šaljem jednom mesečno newsletter sa novom ponudom foto opreme.

Ovo je opet neka “siva zona”. Po GDPR-u, trebao bih da imam na porudžbenici checkbox “dodajte me na newsletter”, i da dodajem samo one koji su to checkirali.

Ako toga nema, već samo automatski dodajem ljude na moju listu, u teoriji bih opet mogao da se pozovem na legitimni interes: “čovek je kupio od mene foto opremu, ja imam razumno očekivanje da je zainteresovan za moj newsletter o foto opremi”. Međutim, imajte na umu da je ovo sve na ivici. Ukoliko vam osoba kaže da je skinete sa liste, odmah to morate uraditi. S tim u vezi, bitno je i da postoji

Laka mogućnost povlačenja sa mailing liste

To znači da u vašim emailovima dole mora postojati link za unsubcribe, i da vi morate ručno skinuti ljude koji vam odgovore da ne žele da budu na vašoj listi. Ovo nije ništa novo, i većina email provajdera je imala ovu mogućnost i pre GDPR-a.

Nikako ne bi trebalo da se skidanje sa liste komplikuje, tipa da linkujemo više sajtova ili da sam proces skidanja bude nešto komplikovano što zahteva više koraka.

U svakom slučaju, sada vam je jasan i odgovor na pitanje “da li treba ponovo da tražim dozvolu od ljudi sa moje mailing liste”. Ukoliko ste te adrese prikupili na način koji ispunjava ova pravila, ne morate. Ako ste ih prikupili legitimno, ali nemate u nekoj bazi zabeležen dokaz o tome, onda te adrese nažalost nisu pokupljene po GDPR pravilima.

GDPR Privacy Policy i Privacy Notice na sajtu

Ozbiljni sajtovi su i pre GDPR-a imali stranicu koja se zove “Privacy Policy” u kojoj opisuju na koji način sakupljaju i obrađuju podatke.

Ove dve fraze se često mešaju, pa hajde da vidimo koja je razlika. Privacy Policy je dokument kojim se interno, na nivou jedne organizacije objašnjava kako se obrađuju lični podaci. Sa druge strane, Privacy Notice je dokument koji obaveštava eksterna lica – kupce, korisnike – na koji način će njihovi lični podaci biti obrađivani. Tako da, ako na sajtu vidite da piše Privacy Policy, to je najčešće zapravo Privacy Notice, jer je namenjen krajnjim korisnicima.

Vama je na sajtu potreban Privacy Notice, i to tako da je apdejtovan sa GDPR pravilima.

Sve češće ćete na sajtovima viđati i Website Policy, koji se bavi isključivo cookies, trekerima i drugim tehnologijama koje se koriste na sajtu.

Dakle može da postoji beskonačno mnogo privacy notice (za zaposlene, za recruitment, za newsletter…), ali bi trebalo da postoji samo jedan Privacy Policy koji bi na sveobuhvatan način uključio sve to na jednom mestu u jednom širem kontekstu poslovanja organizacije.

U teoriji, možete sami da napište ovaj Privacy Notice, ali je jako teško i nešto ćete sigurno pogrešiti. Prvo, morate dobro da poznajete sve termine iz ovog teksta (šta je kontroler, procesor, osnovi prikupljanja podataka itd itd). Zatim možete da čitate Privacy Notice na sajtovima drugih firmi sličnih vama da biste shvatili logiku.

Kako da znate da je nečiji “Privacy Notice” na sajtu pisan u skladu sa GDPR-om? Kada otvorite njihovu stranicu, idite na “find” i potražite termine kao što su “data controller” i “data processor”. Ukoliko stranica sadrži ove termine, to znači da je taj dokument pisan u novije vreme, nakon pojave GDPR-a.

Međutim, prisustvo ovih termina na Privacy Notice stranici i dalje ne mora da znači da je taj dokument napisan pravilno. Štaviše, u velikom broju slučajeva tu se pominju stvari koje nemaju veze sa realnim poslovanjem te firme. Oni su možda prepisali i preradili od nekog ko je prepisao i preradio od nekog trećeg, a niko u tom nizu zapravo ne razume šta te rečenice zaista znače. GDPR predviđa šta svaki Privacy Notice mora da sadrži (identitet kontrolera, DPO, svrha i osnov prikupljanja ličnih podataka, transferi ličnih podatka između zemalja itd.).

Privacy Notice, između ostalog mora da obavesti korisnike o svim njihovim pravima, među kojima se nalaze:

Transparentnost – pravo da imaju kompletan uvid u način na koji vi skupljate i obrađujete njihove lične podatke. U gornjem primeru sa cookies, to je zapravo tekst koji opisuje na koji način se koristi svaki od cookie-a. To je zapravo Privacy Notice (Obaveštenje o privatnosti).

Pravo na uvid (right to access) – ljudi mogu u svakom trenutku da pitaju da li obrađujemo njihove lične podatke, i da dobiju na uvid sve što imamo o njima – da dobiju u nekom elektronskom formatu kompletnu moju bazu vezanu za njih.

Pravo na prenosivost podataka – treba da bude lako prebacivanje ličnih podataka ukoliko korisnik želi da se odjavi sa mog servisa i koristi uslugu nekog drugog provajdera koji radi sličnu stvar

Pravo na brisanje (right to be forgotten) – korisnik može u svakom trenutku da zatraži da obrišete sve njegove lične podatke iz vaše baze.

Obratite pažnju na to da nije dovoljno da se ovo samo napiše, već mora i zaista da bude tehnički omogućeno.

Na primer, pravo na uvid. Nije dovoljno samo da napišete “imate pravo na uvid”, vi morate da imate i tehničku mogućnost da to izvedete. To bukvalno znači da, ako vam osoba zatraži uvid u sve podatke koje imamo o njoj, da vi možete jednim klikom da generišete, recimo nekakav CSV fajl u kojem se nalaze svi ti podaci. 

Opet, ako koristite neki popularni servis, kao što je Mailchimp za mail, oni sve ovo imaju već ugrađeno.

Kao što vidite, Privacy Notice nije lako napisati. Ako je u pitanju iole ozbiljna firma, bolje da vam to uradi neko ko se time bavi. Ako ste mali biznis, možete da sklepate nešto sami, ali bitno je da ste svesni svih ovih stvari.

 

Eksterni servisi

Postoje neki web servisi koji vam pomažu oko GDPR-a. Na primer, Cookiebot vam daje gotov GDPR consent popup za cookies, i besplatan je za sajt do 100 stranica.

Cookiebot će sam da iskenira šta sve vi koristite na sajtu (Fejsbuk piksel, Google Analytics, itd), i generisaće na osnovu toga consent popup koji kategoriše  sve cookies u 4 kategorije. To izgleda ovako:

Klik na “show details” omogućava ljudima da vide detalje oko ovih cookie-a, i time su potraživanja GDPR-a u potpunosti ispunjena.

Google Analytics, recimo spada u “Statistics” cookie.

Nije da ovako nešto ne možete da iskodirate i sami, tj. da vam neko napravi. Znači, recimo, ako na sajtu koristite samo Google Analytics i Facebook Pixel, ljudi treba da se slože sa uključivanjem Statistics i Marketing cookies. Opet, ima puno gotovih rešenja, pa možete da potražite.

Šta sad?

Pre svega je bitno da ste pročitali ceo ovaj tekst i razumeli sve termine, i njihove primene na određene situacije. U ovom tekstu sam pomenuo najčešće GDPR probleme i nedoumice sa kojima se marketari suočavaju i pokazao sam koja su rešenja.

Postoje, naravno, razni slučajevi koji ovde nisu navedeni, ali ovi primeri bi trebalo da vam daju jasne smernice u kom pravcu da razmišljate.

I naravno, opet podvlačim da GDPR pokriva mnogo šire oblasti poslovanja, ne samo marketinške aktivnosti, stvari kao što su podaci o vašim zaposlenima, njihove plate, medicinske informacije, zatim bezbednosne mere (enkripcije, pseudonimizacije, pen testovi) itd. itd.

Još jednom bih se zahvalio advokatu Aleksandru Ugljevareviću što mi je pomogao oko ovog teksta.

Ako mislite da postoji neka krupna i bitna stvar koju sam izostavio, pišite pa ću dodati.

Srećno sa GDPR transformacijom!

The post GDPR – vodič za marketare appeared first on Istok Pavlović.

Stock fotografija je posao u kojem vi prodajete svoje fotografije na Internetu. Samo u Srbiji ima na stotine ljudi koji se bave ovim poslom, i mnogi zarađuju nekoliko hiljada evra mesečno pasivnih prihoda od ovog posla.

Ali malo ljudi zna da svetski kraljevi stock fotografije žive upravo u Srbiji – u Zrenjaninu. To su braća Ivan i Bojan Zamurović, koje lično poznajem već 15 godina.

O njima su više puta pisali Adobe, Shutterstock, Canva i ostali, i proglasili su ih za najbolje na svetu u oblasti konceptualne stock fotografije. Sa druge strane, fotke koje oni prave su urađene u jednoj maloj sobi u Zrenjaninu, bukvalno štapom i kanapom!

Zašto su Zamurovići svetske zvezde stock fotografije?

Vrlo prosto. Otvorite prvo ovde da vidite kako izgledaju njihove fotke na Shutterstocku (najpoznatiji stock sajt):

Zamurovići na Shutterstocku

Ako zatim otvorite pretragu fotki na Shutterstocku ili na Adobe Stocku i ukucate bilo koji čest termin poput “fruit“, “creative“, “summer” i tako dalje, videćete da su njihove fotke u vrhu pretrage za sve popularne termine, a samim tim i među najprodavanijim.

Njihove slike ćete odmah zapaziti: među morem istih i dosadnih slika na stocku, primetićete da su neke od njih izuzetno kreativne i moderne, za dve klase bolje i modernije od ostalih. Ako kliknete da vidite ko je autor tih slika… 

Da, to su Braća Zamurović!

Previous

Next

Njihove fotke su koristili najveći svetski brendovi za svoje kampanje: Samsung, Walmart, Huawei, Visa, LG, Piaggio, Pampers, Huawei, Adidas … ceo svet kupuje fotke braće Zamurović.

Ivan i Bojan su mi pričali da često tako odu negde po Evropi, uđu u šoping mol npr. u Barseloni ili u Beču i zateknu svoju veliku fotku na zidu. Verovatno ste i vi videli njhove fotke po netu, a niste ni znali da su iz Srbije.

Mnoge poznate ličnosti kupuju fotke Zamurovića jer su im zgodne za Instagram.

Evo šta im je napisala Britni Spirs (koja često koristi njihove fotke):
Love this!!! : Ivan Zamurovic

View this post on Instagram

Love this!!! : Ivan Zamurovic

A post shared by Britney Spears (@britneyspears) on Oct 18, 2016 at 8:07pm PDT

Na koju foru su fotke ova dva momka iz Zrenjanina među najprodavanijim na planeti?

Tajna Zamurovića je u tome što pre svakog fotkanja urade detaljno istraživanje trendova.

Sedeo sam sa njima više puta, gledao kako to rade, i shvatio sam: oni nisu samo fotografi – oni su pre svega sjajni analitičari savremene popularne kulture.

Istraživanje tržišta – kao i u marketingu i u biznisu – je upravo ono što razdvaje uspešne stock fotografe od neuspešnih. Zamurovići najveći deo vremena u poslu provode u istraživanju trendova.

Upravo zato njihove fotke izgledaju kao da su upravo izašle iz neke najnovije kampanje za Louis Vuitton, Hermes, Body Shop, Zaru, i slično.

 

Oni znaju tačno na kojim sajtovima da analiziraju ove trendove (Pinterest, Behance, Dribble, Reddit… ) i imaju izuzetno istančanu metodologiju da prepoznaju šta je trenutno popularno i šta će biti sledeći trend u narednih 4-5 godina: kakve tačno boje, koji materijali, kakve senke i svetlo, koliko kontrasta i tako dalje.

I na svom kursu stock fotografije koji su nedavno pokrenuli oni ovo detaljno objašnjavaju.

Ali, postoji još jedna, veoma bitna stavka u njihovom radu:

 

Ivan i Bojan naprave fotku koja izgleda kao iz Luj Viton radnje u Parizu pomoću jeftinih stvari koje kupe kod Kineza

Ovoj magiji sam lično prisustvovao više puta kada smo se družili. 

Ivan i Bojan me povedu u kinesku robnu kuću u Zrenjaninu, i tamo kupe preružne jeftine stvari koje ja ne bih u životu pogledao i plate sve to 200 dinara… onda se vrate kući i od toga naprave fotku koja izgleda brutalno kao iz nekog high-end modnog časopisa… i ta jedna fotka im zaradi više hiljada evra. Da nisam video svojim očima, ne bih verovao.

 

Pogledajte ovde kako su Zamurovići nabrali lišće ispred svoje kuće i od toga napravili fotku koja je zaradila preko 4000 evra:

 

To je video koji smo zajedno snimili. Sedeli smo i pomislili “hajde da pokažemo ljudima kako smo od lišća sa drveća  napravili jednu fotku koja je zaradila 4000 evra”. Pratio sam ih sa kamerom, i tako je nastao taj video. Ko kaže da novac ne raste na drveću?

 

 

Zamurovići su bogovi improvizacije. Njihova sposobnost da naprave fotku koja izgleda kao milion dolara od ničega, od đubreta, mene zaista fascinira.

Ne samo to – oni koriste izuzetno jeftinu opremu za fotkanje. Većina njihovih fotki snimljena je aparatom Canon 70D koji se može naći polovan za 200 evra.

Njihov studio je sobica od tri puta tri kvadrata. To je stvar koja me kod njih oduševljava. Kada sam video njihove fotke na stocku, pomislio sam “brate, za ovo verovatno treba neki skup studio i oprema”. Kad sam prvi put došao i video koliko je to “lo-fi”, bukvalno nisam mogao da verujem. 

 

Sve fotke koje su Zamurovići ikada napravili, nastale su na ovom stolu na rasklapanje u maloj sobi 3x3 u Zrenjaninu:

Kad sam video koliko niskobudžetno oni rade, zaista nisam mogao da verujem. 

Sa jedne strane, svetski uspeh: njihove fotke su najprodavanije širom sveta, kupuju ih najveće svetske marketing agencije iz Njujorka, Londona, San Franciska, Berlina, Pariza… kad se pogledaju njihovi radovi, ljudima deluje da oni imaju neki preskup studio i opremu. Evo šta su rekli poznati stock sajtovi o njima:

A ustvari, to je sve nastalo u jednoj maloj sobi u nekoj tamo Srbiji. Sa opremom koja košta par stotina evra.

Sećam se, prvi put kad sam došao kod njih, ušao sam na adresu koju su mi rekli, otvorio sam vrata i video njih u toj sobici. Rukujemo se i pozdravimo i pitam ih:

– “Jel idemo sad u taj vaš studio?”

– “Istoče, ti se već nalaziš u studiju. Ovde sve snimamo”, rekli su sa osmehom.

– “Čekaj, vi mene zajebavate???”

– “Ne. Sve što si video na Shutterstocku, to je sve na ovom stolu ovde slikano”

Pogledao sam u sto i u kutije na polici, gde sam prepoznao nabacane predmete sa njihovih fotki. Tog momenta sam shvatio da se ne zezaju. 

Došlo mi je da zaplačem.

Kada sam video da neko može sa toliko malo da postigne toliko mnogo.

Poželeo sam da dovedem u tu sobicu sve one ljude koji mi godinama kukaju kako u ovoj Srbiji ne može ništa da se uradi, kako je potrebno puno para da pokreneš neki posao… 

Pogledao sam u Bojana i Ivana i izgovorio citat od Njegoša koji mi je pao na pamet:

 

"Boj ne bije svijetlo oružje,
već boj bije srce u junaka."

A u srcu ova dva junaka se krije znanje.

Upravo ono što sam pisao na početku – oni znaju da naprave kreativne i zanimljie fotke koje će se prodavati.

– “Vas dvojica treba da napravite kurs, da naučite i druge ljude kako to da rade”, rekao sam im. “U Srbiji ima na hiljade ljudi koji bi ovo mogli da rade – lep i kreativan posao, bez šefa, bez radnog vremena, sa stabilnim pasivnim prihodima”

– “Pa nas već sad juri pola Zrenjanina da ih naučimo da ovo rade”, rekli su kroz smeh. “Vide da mi uživamo i radimo kad hoćemo i svi nas jure. Čak i direktor jedne velike strane firme ovde u Zrenjaninu, kaže ima ogroman stres na poslu i hoće da da otkaz i da se bavi ovim jer je ovaj posao bez stresa. Možda i uradimo taj kurs jednog dana.”

Bilo je to pre tri godine. U januaru ovde godine dobio sam poruku od Bojana:

“Hej, šta misliš da napravimo onaj kurs stock fotografije o kom smo pričali?”

Seo sam u auto i došao u Zrenjanin. Dogovorili smo se da zajedno osmislimo i snimimo ceo kurs, obzirom da ja imam iskustva i već sam napravio Kurs Digitalnog Marketinga sa Bildijem.

Ideja je bila da napravimo kompletan tutorijal – kako praviti kreativne i moderne fotke koje se prodaju, kroz niz primera, i da ljudi koji upišu kurs imaju pristup Fejsbuk grupi u kojoj će moći da postavljaju svoje radove i da dobijaju feedback od njih lično.

I tako je nastao:

"Kako da postaneš stock fotograf", online kurs braće Zamurović

Poslednjih nekoliko meseci često sam išao u Zrenjanin, gde smo nas trojica snimali lekcije na ovom kursu, od jutra da kasno u noć.

Slobodno mogu da kažem da je ovaj kurs nešto najbolje što postoji na svetu za oblast stock fotografije.  Snimili smo preko 50 sati materijala.

 

Ivan i Bojan su na ovom kursu otkrili sve svoje tajne, ali zaista. Nisam verovao da će to uraditi.

Kada smo na početku pričali o kursu, pitao sam ih:

– “Kako se ne bojite da će ljudi da nauče ovo što vi radite i da vam ukradu posao?”.  Odgovorili su mi:

– “Ne razmišljamo mi tako. Fotografija je beskonačna oblast i ima mesta za svakoga.”

Zaista, oni su pokrili sve. Prvo, tu su osnove fotografije za ljude koji nikada nisu uzeli aparat u ruku (svetlo, blenda, ekpozicija itd). Ali to je samo početak.

Najveći deo kursa je objašnjavanje kreativnog procesa – kako pratiti trendove i kako smišljati i realizovati ideje koje se dobro prodaju. Oni na kursu prave niz fotografija na razne teme, i kroz to vi možete da naučite kako da razmišljate na isti način i napravite jednako dobru fotku. 

Naravno, uz sve to ide i editovanje fotografija u Photoshopu i Lightroomu, kako dobiti prave boje i kompozicije (većina stvari koje “lebde” na njihovim fotkama su zapravo pridržavane čačkalicama i raznim “štap i kanap” metodama koje su kasnije brisane u Photoshopu)

 

Pogledajte ovaj uvodni video gde su Zamurovići objasnili sve o ovom kursu:

Sve detaljnije informacije i prijave na kurs imate na sajtu:

www.zamurovic.com

Evo šta mogu da kažem, obzirom da sam proveo nekoliko meseci posmatrajući kako Zamurovići rade i šta rade:

 

– Svako sa pola mozga može da nauči ovo tako da zarađuje bar 1000 evra mesečno. Ko ima malo više osećaja i talenta može i mnogo, mnogo više. Ne bih da govorim tačno koliko njih dvojica zarađuju jer je to privatna stvar, ali recimo da mogu da idu sa porodicom gde god požele i da kupe šta god požele.  

– Vi znate da ja pišem o stvarima koje mogu da se rade za globalno tržište preko Interneta sa Balkana, da zarađujete svetsku platu a pritom je trošite u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj i živite kao car…. Ovo je jedna takva stvar, idealna za ljude koji vole da rade nešto kreativno. 100% kreativan posao bez trunke smaranja i nema radnog vremena. Probudite se kad hoćete i snimate kad god hoćete.

– Prihodi od ovog posla su pasivni i stabilni. Šta to znači? To znači da ako ste ovog meseca zaradili, recimo 2000 evra, sledećeg meseca ćete zaraditi isto toliko čak i ako ne postavite nijednu jedinu novu fotku. Tek ako dugo ne biste ništa novo postavljali, prihod bi počeo polako da opada.

– Ne očekujte da ćete već posle mesec dana početi da zarađujete neke ludačke pare. Ovo nije neka formula za brzu zaradu. Ovo je nešto gde vam mesečna zarada polako raste, ako radite po metodologiji Zamurovića. Ali zato, posle 3-6 meseci imate stabilan izvor prihoda i platu sa kojom u Srbiji možete da živite kao car. 

– Ako već radite neki smarački posao od kojeg hoćete da pobegnete, možete ovo da radite u slobodno vreme ili da nađete nekog da vam pomogne, i kad postanete finansijski nezavisni samo date otkaz i ćao. 

– Ovaj posao može da se radi sa bilo koje lokacije u svetu, što znači da ako volite da putujete, ovo je idealan posao. Ne zavisite od mesta u kom se nalazite. Treba vam samo foto aparat, a materijale možete da nabavite u bilo kom gradu na svetu. Ako vam se putuje na Bali, kupite kartu i odete prekosutra, i ostanete tamo mesec dana (ovako žive mnogi stock fotografi). 

– Ovo je idealno i za majke koje sede kod kuće, jer ceo posao može da se radi u stanu, bilo kad u toku dana.

– Mnogi stock fotografi koriste ljude, odnosno modele na fotkama. Zamurovići to ne rade, jer je neuporedivo jednostavnije slikati predmete. Ipak, na kursu su pokrili i sve što je potrebno da biste fotkali ljude za stock, ako baš želite.

– Kada upišete ovaj kurs imaće pristup zatvorenoj Fejsbuk grupi u kojoj će Zamurovići lično da vam komentarišu fotke i da vam govore šta treba da popravite.

– Ceo kurs je na tri jezika: srpski, engleski i ruski (ima titlove) 

Za kraj, pogledajte ovaj video u kojem sam snimao Zamuroviće kako prave trendy fotku od starog megafona koji su našli na Kupujem Prodajem, u kombinaciji sa cvećem i kineskim plastelinom u obliku govneta:

 

A zatim, možete da pogledate i ovaj intervju koji sam uradio sa njima u kafiću u centru Zrenjanina:

Eto, mnogo mi je drago što sam imao priliku da učestvujem u jednom ovako lepom projektu koji će pomoći hiljadama ljudi da imaju bolji život.

Ako imate drugare i drugarice za koje mislite da bi voleli da se bave ovim – javite im.

Još jednom hvala braći Zamurović što su napravili ovako divnu stvar!

Kurs možete naći na www.zamurovic.com

The post Braća Zamurović, svetski poznati stock fotografi iz Zrenjanina pokrenuli svoj kurs appeared first on Istok Pavlović.

YouTube optimizacija je trenutno jedna od najbitnijih stvari koje možete da naučite. Ako pitate ljude iz posla ko je na našim prostorima broj jedan za to, svi će reći – Aleksandar Ašković.

Svojim znanjem Ašković je doveo Sport Klub od malog profila sa 10.000 subscribera do najgledanijeg sportskog kanala na Balkanu koji ima 250.000 pratilaca i prvi je u pretrazi za sve ključne reči iz sporta. U ovom razgovoru sa mnom je otkrio neke od ključnih recepata iz ove oblasti.

Konkretno, YouTube optimizacija je niz tehnika kojima postižete sledeće stvari:

 

– Kako da vaši klipovi budu u vrhu pretrage na YouTubu kada neko ukucava termine za koje želite da se rankirate (na primer “kako smršati” ili “koji televizor kupiti”)

– Kako da se vaš video pojavljuje u rezultatima pretrage istih tih termina na Guglu, u sekciji “video rezultati” (a ljudi sve više klikću na to umesto na tekstualne sajtove)

– Kako da se vaš video pojavljuje u predloženim video klipovima sa strane na YouTubu (“related sekcija”), što je jedan od ključnih načina kako se dovodi poseta na klip i često radi bolje od pretrage. Primer: neko gleda najpopularniji klip o kozmetičkim maskama za lice koji ima pet miliona pregleda, i vaš video na istu temu se pojavljuje sa strane. Postoji način da se poveća verovatnoća da budete u predloženim klipovima i ako ste zanimljivi, tako dobijate preglede i subscribere čak i ako počinjete od nule. 

– Kako da se poveća broj klikova na klip. Nije samo dovoljno da se pojavite u “related” sekciji i u pretrazi, već je jako važno da su naslov klipa i thumbnail (sličica) mamac za klik. Ako niste “klikabilni”, džabe vam što se pojavljujete jer ćete imati manje klikova. Ašković je objasnio šta tu prolazi (ljudska lica sa izražajnim gestikulacijama, kratki naslovi, itd)

– Kako da se poveća vreme gledanja klipa, što je jedan od glavnih faktora koji YouTube danas uzima pri rankiranju klipova. Nekada je bio presudan broj pregleda, ali pošto su i kurta i murta počeli da kupuju preglede, YouTube je počeo da meri koliko ljudi zaista provode vremena na klipu jednom kada kliknu na zanimljiv naslov. Ako je klip dosadan, neće mnogo pomoći klikabilna sličica. Ašković daje neke savete i za to.

– Kako da ljude zadržite u klipu u prvih deset sekundi – takozvani watchtime bait. Nema goreg početka za YouTube klip od neke dosadne špice ili nekog uvoda gde neko krene da drvi sa nekim razvučenim uvodom od Kulina bana. Aškovićev savet: uzmite najinteresantniji deo klipa (ili nekoliko njih) i stavite ih na početak, da ljudi dobiju neki “preview” najinteresantinijih stvari koje će se desiti u klipu (kao na Dnevniku na TV kad stave ono “gledaćete večeras” pa kratke isečke najinteresantnijih delova iz vesti da bi ljude zadržali do kraja). Ja sam u ovom klipu primenio taj savet i otvorio sa par zanimljivih scena, pa tek onda počeo sa “dobar dan, moj gost je…”

– Šta sme, a šta ne sme da se koristi, u smislu autorskih prava za klipove, muziku, i stvari koje provlačimo kroz klip.

– Kupovina pregleda: Ko kupuje preglede, ko ne kupuje, i da li se to isplati raditi u današnje vreme.

Pokrili smo i razne druge teme o optimizaciji i SEO za YouTube, pa pogledajte.

 

Kurs YouTube optimizacije Aleksandra Aškovića

Ako vas detaljnije zanima ova tema moja topla preporuka je da pogledate ceo Aškovićev kurs na platformi Masterbox. Masterbox je najkompletniji kurs digitalnog marketinga koji smo pokrenuli Ivan Bildi i ja, i čast nam je što je Ašković jedan od predavača na Masterboxu. Mislio sam da znam nešto o YouTubu, ali tek nakon što sam slušao Aškovića shvatio sam koliko tu ima skrivenih detalja koje 99% ljudi ne stavlja na svoje klipove. 

Kompletan video možete pogledati ovde:

The post Kako da budete prvi na YouTubu: Guru za YouTube optimizaciju Aleksandar Ašković appeared first on Istok Pavlović.

Preko 500 ljudi je upisalo kurs stock fotografije braće Zamurović koji je krenuo krajem prošle godine. Neki od njih nisu nikada ranije uzeli aparat u ruku, a neki su bili fotografi, ali bez ideje šta treba da rade da bi im se fotke prodavale na stock sajtovima.

Nekoliko meseci kasnije, većina njih pravi kreativne, konceptualne fotografije koje bi bez problema mogle da se stave na bilbord bilo kog globalnog brenda, i fotke su počele da im se prodaju.

Kako kažu Zamurovići, ovo je najkreativniji posao na svetu, sa pasivnim prihodima, a sve može da se radi iz dnevne sobe i fotke kupuju ljudi iz celog sveta.

Pogledajte ovde intervju koji sam uradio sa Ivanom i Bojanom, gde su opisali šta se dešavalo na kursu poslednjih meseci.

Ispod toga sam stavio i individualne utiske od ljudi koji su pohađali kurs, ima jako emotivnih momenata :) Tu možete videti i fotke koje su napravili polaznici.

Upis nove generacije je počeo, detalje o kursu i prijavu možete videti na stranici www.zamurovic.com

A ovde su i utisci ljudi koji su pohađali kurs:

Zoran:

Zoran – fotke:

Lazar i Aleksandra:

Lazar i Aleksandra – fotke:

Saša

Saša – fotke:

Jelena

Jelena – fotke:

Adela

Adela – fotke:

Esmir

Esmir – fotke:

Vladana

Vladana – fotke:

Duško

Duško – fotke:

The post Kako smo 500 ljudi sa Balkana pretvorili u kreativne stock fotografe za nekoliko meseci – Zamurovići appeared first on Istok Pavlović.